Игуманија Ана Радетић (1922-2015)

Дана 12. децембра 2015. године, на празник Светих мученика Парамона, Филумен и новојављеног Мардарија Либертвилског, у 94. години живота, мирно се представила у Господу игуманија манастира Нове Марче Ана Радетић.

Игуманија Ана је рођена 12. јануара 1922. године од оца Милана и мајке Ане Радетић у граду Лакавани (Њујорк). Њени родитељи су имигрирали прије Првог свјетског рата у Америку, отац из Сиска а мајка из Бјеловара.

Понијевши љубав према својој вјери и роду из отаџбине, родитељи су Јованку (како се мати Ана звала у свијету) Милана, Ђорђа, Владимира и Александра од младости васпитали у духу наше свете вјере. У дјетињству је слушала бесједе светог Владикe Николаја, који је веома често служио у цркви у Лакавани, и  његовим примјером се васпитавала у вјери. У младости је редовно посјећивала богослужења у мјесном храму и пјевала у црквеном хору. 

Посебно мјесто у њеном духовном животу заузима познанство са Епископом Савом Вуковићем који јој је дао благослов да ступи на монашки пут. Он је искушеницу Јованку послао у манастир Никоље (Овчарско) гдје се упознала са монашким правилима. За годину и по боравка у манастиру Никољу научила је правило, да чита црквенословенски језик, пјева за пјевницом као и  добро да говори српски језик. По благослову Епископа Саве и жичког Епископа Василија  Костића ”сестра Америка” (како ју је владика Василије од мила звао) прешла је у манастир Враћевшницу. Ту се под будним оком игуманије Ане утврдила у послушању и одлуци да прими монашки постриг, а научила је и да пише ћириличним писмом. 

Сестре у Никољу и Враћевшници сво вријеме су спремале послушницу Јованку за повратак у Америку и почетак монашког живота на овом континенту. У припреме су се убрајали и сви редовни кућни послови који се на тај и такав начин у Америци нису радили најмање педесет година, а које је једна Американка требало да прими и прихвати.

Занимљиво је њено сјећање на неког државног чиновника код којег се свака три мјесеца морала јављати ради продужетка боравка у Србији. Први пут ју је примио оштро и нељубазно док је сваки други сусрет био све топлији и пријатнији до те мјере да јој је нудио послужење. Једном приликом ју је из сажаљења питао: ”Другарице откуд ти Американка па из тог развијеног и богатог свијета да дођеш у ове шуметине и пустињу?”, на шта му је она одговорила: ” Ја нисам другарица већ сестра и ја сам овдје дошла да се учим”. 

Таман кад се навикла на српске обичаје и начин живота стигло је писмо од Владике Саве да се сестра Јованка врати у Епархију источноамеричку гдје ће бити замонашена.

Будући да у Источноамеричкој епархији није постојао ниједан женски манастир, Епископ Сава је искушеницу Јованку замонашио 12. новембра 1973. године у цркви Светог Архиђакона Стефана у Лакавани назвавши је Аном у част свете Ане мајке Пресвете Богородице. Нова монахиња Ана је постављена на послушање у епархијску резиденцију у Ричфилду гдје је са Владиком вршила свакодневна богослужења и обављала домаће послове. Након пресељења епархијског центра у предграђе Питсбурга монахиња Ана остаје у новооснованом манастиру Новој Марчи (старој епископској резиденцији). Ускоро јој се придружила игуманија Евпраксија Пауновић и још неколико искушеница као и о. Симеон Гроздановић. По потреби Цркве монахиња Ана је преведена у нову епархијску резиденцију гдје је водила рачуна о домаћинству. У овом периоду велики број младих људи из околине Питсбурга (који никад нису имали прилику да виде православни манастир) долазили су да слушају њена казивања о манастирима у Србији и животу у њима. Многи од тих људи су данас монаси и свештеници како у Српској Цркви тако и по другим јуриздикцијама у Америци. По потреби Цркве боравила је у Џанстауну и Колумбусу. У Колумбусу је заједно са протом Матејом Матејићем радила на организацији тамошње парохије Светог Стефана Дечанског.

По потреби Цркве монахиња Ана се враћа у Епархијску резиденцију у Еџворд. Ту је са данашњим епископом митрополије аустралијско-новозеландске Иринејем (Добријевићем) била један од најближих помоћника епископа источноамеричког Христифора Ковачевића.

Након дванаест година боравка у Еџворду благословом Владике Христифора она се враћа у манастир Нову Марчу. У веома тешким материјалним условима упорношћу и великим трудом успијева да унаприједи манастирски живот. Поред свакодневних редовних богослужења самостално је одржавала и огромно манастирско имање. Посебну материјалну помоћ  у овом периоду њеног живота дале су јој римокатоличке сестре (чији се манастир налази преко пута Нове Марче) које нису жалиле труда, средстава и времена да испуне сваку њену молбу. Велику љубав и пажњу према монахињи Ани је указивала и игуманија Александра из манастира Преображења Господњег у Елвуд Сити.

Деведесете године су донијеле како материјални тако и духовни бољитак новомарчанској обитељи. Благословом и трудом Епиксопа Митрофана и залагањем и жртвом монахиње Ане манастирски конак је прекривен и реконструисан. Братство и сестринство се у том периоду умножавало, али и разилазило по другим потребама Цркве. 

Љубав према Богу и својим монашким завјетима мати Ана је пројавила 2000. године када је њој завјештаних, тестаментом Грчвуд Станојевић 250 000 долара уложила у изградњу манастирске цркве. Када је за то чуо њен духовник Владика Сава Вуковић као посебан знак пажње јој је послао ”Архијерејске” бројанице, а Владика Митрофан ју је приликом освећења храма 2001. године прогласио великим добротвором манастира Нове Марче. Свети Архијерејски Синод наше Цркве додијелио је 2004. године мати Ани Орден Светога Саве трећег степена.  

 Ова прича била би исувише једноставна када не бисмо поменули физичко стање мати Ане. Имала је три пута различите врсте карцинома које је молитвом светитељу Нектарију и бригом добрих доктора успјела да побиједи. Икону Светитеља Нектарија пред којом је добила утјеху и благодатну помоћ на Недјељу Православља 2012. год. поклонила је манастирском храму. Поред борбе са карциномом мати Ана је имала и проблеме са диабетисом. Ради повишеног шећера ампутиране су јој обе ноге па је последњих двадесетак година живота провела у инвалидским колицима. Блаженоупокојени Патријарх Павле више пута је посјетио Нову Марчу, а приликом освећења манастирског храма рекао је тихо мати Ани да му је жао што су јој ампутиране ноге. На те ријечи она је одговорила: ”Ако су ми одсјекли ноге нису главу. Идемо даље”. 

Мати Ана  је непрестано сијала радошћу и оптимизмом, ради чега је слободно можемо назвати кћерком утјехе. До посљедњег даха сабирала је људе око себе и проповиједала ”Добар је Бог”.  

Вјечан Ти спомен Мати Ана. Помени и нас пред престолом Божијим.

Извор: Епархија источноамеричка