Икона Богородице Страдалне (Страсне)
У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге - Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.
Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са светом Евхаристијом, јер је сваки пост је сасавни део литургијског живота. Сваки подвиг хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у литургијском сабрању своју круну.
Икона Богородице Страдалне (Страсне) је позната у византијском сликарству барем од 12. века, али композиција која предочава Христова страдања веома је ретка. Током 15. века, а и касније, ова се тема често, у потпуно истом облику, понављала на приличном броју икона. Пошто неки од најбољих носе потпис Андрије Рицоса, стари утврђени тип иконе се сасвим исправно приписује том значајном сликару, који уз своје име додаје Де Кандија увек када је његов потпис написан на латинском. Андрија Рицос је умро око 1492. године, познат је по неколико великих потписаних или непотписаних икона Богородице Страдалне (Страсне) које су рађене у византијској традицији. Овој групи припада икона Богородице Страдалне из цркве Светог Влаха из далматинског града Стона. Композиција иконе без сумње је византијска. Њен беспрекорни изглед није лишен уздржане нежности у Христовом дирљивом држању и покрету. Богородица Страсна је иконграфски тип мајке Божје, приказане у пуној фигури или допојасно, с Христом дететом у наручју. Обично је жалосног лика, јер предосећа будуће страдање Сина, које најављују један или два анђела, који приносе Христу оруђа његовог будућег страдања, што је, и поред могућих одступања, основна карактеристика овог типа. Када су приказана два анђела с инструментима страсти, они су уобичајено у горњем делу представе и то симетрично, по један с обе стране у односу на младенца. Један обично носи крст и клинове, а други зделу с копљем и трском. Младенац, уплашен од предзнака своје будуће патње, привија се уз Мајку. Богородица, мислећи на мученичку смрт свог Сина, присно грли своје Дете које, обузето сродним емоцијама, прибегава заштити своје Мајке. (Извор: Азбучник православне иконографије и градитељства, Зоран М. Јовановић)
У Православној Цркви једино се Христос прославља више од Богородице. Господ Христос и Његова чудесна Богомајка су за молитвено осећање Православне Цркве два нераздвојива Бића. Поред свакодневневних прослављања, Црква је установила и посебне дане - празнике током године којима се Она прославља. У току је пост у част њеног Успења. Један од видова прослављања Пресвете Богородице јесте сликање и поштовање њених икона. У нашем народу најзначајнија је икона Пресвете Богородице Тројеручице која се, као и Владимирска икона Мајке Божје (помиње се и у септембру) празнује у јуну. У православном црквеном календару прослављају се Богородица Тихвинска у јулу, Богородица Почајевска и Смоленска Одигитрија као и Богородица Страдална (Страсна) у августу, Богородица Донска у септембру, Богородица Иверска у октобру, а Богородица Казанска и Богородица Свих жалосних Радост у новембру, Богородица Знамење у децембру. У јануару се празнује Икона Млекопитатељица, а Источни Петак у првој недељи по Васкрсу. Названа је и Већом од Светиње над Светињама, непоколебиви стуб Цркве, душа спасење. У канону Пресветој Богородици, који хришћани читају при тузи и болести, каже се да је Она једина нада, као родитељка добротвора и сама је постала извор добротворства, јер и Она све може, родивши Силног у крепости Христа; извор милости, бездан милосрђа. Она је Мајка Бога, а тиме и Мајка свега божанског, свега светог, свега небеског, свега најбољег. Али и Мајка сваког који жели да крене путем спасења, путем који води њеном Сину првенцу, Логосу Божјем, Исусу Христу Спаситељу. (Извор: Гласник 80)
Извор: sveti-simeon.com
