Иконологија црквене уметности
(Ikonologie der christlichen Kunst, Band 1: Alte Kirche, Band1, Von: Hans Georg Thümmel, Ferdianand Schöningh Verlag, Paderborn 2019)
Пред нама је прва од четири конципиране свескe овог прворазредног дела иконологије хришћанске уметности у прегледу њеног историјског развоја по епохама. Комплексна историја слике/иконе у Цркви је објашњена из различитих интенција живописања и углова различитих носилаца значења, чиме је и била фундирана и спојена аргументација. Тако положена у опште историјске линије развоја, ова књига објашњава преображаје различитих тематских кругова. У уводу су објашњена начела овог дела. Део 1 (Древна црква) разматра настанак хришћанске визуелне уметности на примеру гробова (на саркофазима и у катакомабама) и доцнији прелаз на украшавање храмова. У другом делу ће бити реч о уметности у средњем веку, у трећем делу нововековље, а у 4. описане и објашњене специфичности развоја уметности Источе цркве.
Аутор у предговору истиче да је за разумевање хришћанске иконологије неопходно познавање библијске и црквено-историјске традиције, иако, додаје аутор, знање стечено на општем течају катихизиса за то није довољно, већ консулатација специјалистичке референтне литеаруре, на коју он, на почетку сваког поглавља, библиографски упућује.
Хришћани нису само Божја деца, већ и деца свог времена. Једноставним језиком описује црквени историчар и археолог Ханс Георг Тимел једно поље у густој шуми споменика, истраживања, мишљења о ликовној уметности хришћана између 260. и 600.године. Он описује иконологију као учење о предметности слика и њеном контексту, Sitz im Leben - као ансамблу мотива: литургијској функцији, месту настанка и са тиме спојеним интенцијама и циљевима. Тимел види хришћанску уметност као „сепулхралну уметност“(„уметност гробова“). Он сматра да су живописи у катакомбама и рељефи на саркофазима не само најстарији сачувани споменици хришћанског ликовног света, већ и једини, јер су они заправо њихов почетак. Аутор не верује да је у јеврејском живопису - књигама и зидном сликарству - њихов почетак. Године 256. Парћани су разорили цркву у Дура Еуропосу на Еуфрату са сценичним зидним фрескама. Аутор мисли да је ово изузетан случај. Само овлаш ће бити речи о иконама јеванђелиста, који су форма даљег развоја античког сликарства портрета.
О развоју египатског портрета мумија до хришћанских икона нема ни речи. „Мит је реч о лажима, које говоре истину“. Овим речима почиње „Византијски лексикон“ (око 970.г.) назван „Суда“, којим аутор окончава уводно поглавље о философском тумачењу митова у позној антици. Фигуре и сцене на саркофазима и сликама у катакомбама из трећег столећа више нису слике божанстава, већ сведочанства људске егзистенције. Из слика пастира, оних који се моле, философа, птица, чије је значење отворено за незнабошце и хришћане, почели су после 260. у Риму да се појављују Ноје, Данило, Сузана, младићи у пећи, библијски идентификоване фигуре. Они ће у „Libera“, молитви „Ослободи, Господе, душу свога слуге, кога си избавио….Ноја од потопа, Данила из лавље пећине, Сузане погрешног суда….“. У катакомбама су оваква изображења избављења до 340.г. уобичајени репертоар. Васкрсење Лазара је око 300.г. била живописана прва новозаветна сцена спасења, доцније су уследили слични примери. Они су стављани на зачеља саркофага, иако није увек једноставно да буду идентификована. Овде се појављују изображења младог Христа без браде или старијег Христа са брадом философа.
У поглављу о „раном украшавању цркава“ компаративни прилаз - Рим, Напуљ, Равена - посебно је вредан. Тимел истражује „Паганско и хришћанско у симболици државе“ и разматра црквени инвентар, уколико је изображен. Црнобеле репродукције документују иконографско-иконолошки материјал о коме је у књизи реч.
Прва књига је фасцинирајући почетак серије публикација о хришћанској уметности. Са напетошћу се, из наше перспективе гледано, очекује објављивање четврте свеске ове серије - о посебностима иконологије Источне цркве. Аутор Ханс Георг Тимел (Hans Georg Thümmel) био је од 1990. до 1997. професор црквене историје, хришћанске археологије и историје црквене уметности у Грајфсвалду. Он је од 1990. члан Академије примењених уметности у Ерфурту и члан Историјске комисије у Померну. Тежишта његових истраживања су патристика, средњовековна црквена историја, византијска иконографија и општа иконологија хришћанске уметности.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)
