Икумена у прелому
„Накнадна размишљања о икумени. Рефлексије и реалност у прелому”
Bremer, Thomas / Wernsmann, Maria (Hrsg.): „Ökumene – überdacht. Reflexionen und Realitäten im Umbruch“
Већ више деценија Цркве воде многоструке екуменске дијалоге. Многи „екуменски консензуси“ и „конвергентне позиције“ настали из тих дијалога немају никакаве практичне последице у животима Цркава. Ова књига би требало, истичу њени приређивачи, да подстакне на накнадна промишљања о екуменским процесима на равни метарефлексије. Трагање за новим приступима и анализом актуелних пројеката чини средишну тематску линију ове књиге објављене у угледној серији „Questionis disputatae“, код издаваче куће богословске литературе Хердер у Фрајбургу у Немачкој.
У седамнаест прилога обрађенису вишестрани аспекти екуменског богословља. Аутори прилога су Михаел Бил, Томас Бремер, Стефан Дитрих, Ханс-Петер Гросханс, Дагмар Халер, Јута Кословски, Манфред Марквард, Џон Дарсимеј, Бернхард Ниче, Берн Обердорфер, Јевгениј Пилипенко, Ристо Саринен, Доротеа Сатлер, Ханјц-Гинтер Штобе, Волфганг Тенисен, Хуб Фогелар и Марија Вернсман.
Многе су хипотезе и аспекти екуменске ерминевтике у игри, од психолошке теорије „колузије“ (подсвесне сагласности), преко централних питање појма „јединства“, односно његовог насилног успостављања (horror unitatis), преко „κοινωνία-визије“ са позиција класичне екумене, до сценарија „интер-религиозног дијалога“ и радикалних „измена парадигми“. Када је реч о православнима и њиховим критеријумима, приређивачи веле да је признање светоотачког предања conditio sine qua non сваког дијалога. Но овај дијалог са православнима показује и постојане дисонанце. Најновији такав пример је „Документ из Равене“ (2007. г.), односно размимоилажења настала око питања папског примата, иако у сфери етике, сексуалног морала и слободе вероисповедања влада висока мера усаглашености са православнима, истичу приређивачи.
Марија Варнсман, научна сарадница Екуменског института Католичког факултета у Минстеру, у поглављу о „Идентитету и моћи у екумени“, осветљујући римокатоличко-православне односе у системско-критичкој перспективи, вели да су све постигнуте сагласности део процеса без краја (processus in infinitum). Иако је покушај да се на основу „системске теорије“ (Systemtheorie) немачког социолога Никласа Лумана објасни феномен екумене као „систем конфликата“ и „аутопојесиса“ (αὐτός и ποιεῖν) оригиналан, чини нам се да је он без дубљих теоријских продора и практичних последица за наше поимање екумене, иако ауторка „налази“ и код кардинала Лемана (католика) и Паненберга (протестанта) in ovo зачетке такве системтеоријске екумене. Знатно занимљивијим чини нам се - православном богословљу присан - прилог Јевгенија Пилипенка из Московске патријаршије о „Јединству као светотајинском догађају“ из перспективе православне теологије. У његовом средишту је теза да је Светотројичност Бога парадигма свег κοινωνία/communio. Наглашена аналогија између Свете Тројице и Цркве представља основни топос у схватању еклисиолошког κοινωνία/communio/јединства код православних, истиче аутор.
Као завршница би се након читања ове збирке чланака - о quo vadis, екумено? – могло рећи да о теологији екумене на почетку 21. столећа ваља изнова темељно размишљати и поставити је на јасне и прегледне основе, чему овај зборник даје прве међуконфесионалне подстицаје.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
