Илинданско црквено-народно сабрање на планини Лукавици
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиo je на празник Светог пророка Илије, у понедјељак, 2. августа, Свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној старозавјетном пророку Илији на планини Лукавици.
Молитвено сабрање у храму подигнутом братском слогом и љубављу племена Жупе, Мораче, Пипера, Роваца и Загарача, увеличала је свечаност уручења одликовања, које је заслужнијим појединцима додијелио Синод наше Свете Српске Православне Цркве.
Саслуживало је неколико свештеника Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, а вјерном народу, који је присуствовао храмовној слави цркве на планини Лукавици, бесједио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије. Он је говорио о Светом пророку Илији, коме је Господ због његових врлина и ревности на славу Божију, дао толику силу благодати Божије да је вјеру свједочио, не само ријечима него и чудесним знамењима.
“Ако за некога можемо да кажемо да је, стварно, Божији човјек, онда је то Свети пророк Илија, јер се Бог био настанио у њему због његове вјере, његовог испосничког подвига, његове молитве, врлина, љубави, а понајвише због ревности за славу Божију и име Божије. Тешко је било вријеме Светог пророка Илије, а и ово наше вријеме је тешко, али не зато што га је Бог дао таквим, него су тешке наше мане, наши гријеси, наше неразумље, завађе, подјеле и мржња. Све тешкоће и искушења, којих је било у његовом времену, оптерећивале су душу Светог пророка Илије, па је вапио Господу „Господе, не могу више, ето народ мој одступи од имена Твога, а ја још једини се борим за име Твоје“.
“Кад дођу времена богоодступништва, мали је број оних који јавно свједоче вјеру. Таква времена и ми познајемо, јер није давно било када је власт покушавала да заплаши сваког ко је ишао у цркву, па су уплашили кога су могли уплашити, али поједине нијесу и њима припада већа част. Вријеме богоодступништва у којем је живио Свети пророк Илија било је још горе, али, њему је Бог дао толику силу вјере, силу благодати и истине Божије да је вјеру свједочио не само ријечима него и чудесним знамењима. Зато и данас када поменемо име Светог Илије, помињемо га са страхом Божијим, славећи Бога живог Који му је дао силу моћи духовне да разобличава заблуде људске, да разобличава и искорјењује идолопоклонство, да изобличава лажне пророке“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.
Он је додао да је Свети Илија био слика и прилика живог Бога, праслика Христова. Скоро три миленијума од његовог вазнесења на Небо Црква га и даље слави и све више му храмова посвећује. Са великим поштовањем слави се у Црној Гори, гдје су бројне планине и висови на којима се, поводом његовог празника, сабира наш народ, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, истичући да, на жалост, код нас још увијек има доста некрштених, невјенчаних, оних који не знају да приђу светињи с поштовањем.
“Зар то није грехота у народу Светог Саве, а нарочито овдје гдје се за вјеру живјело, за вјеру страдало и гинуло кроз вјекове. Тешко ми је што морам овако да говорим, али видим много нереда и неразумног народа, не бих рекао да је лошег срца, далеко од тога, народ доброг срца, али запуштен до јада великог. Запуштен, пропао и пропада све дубље, али тврдоглав, неће да се поправи, неће да се покаје, неће да се исправи. Цркве градимо, дивимо се како су лијепе, и могли бисмо се тиме хвалити да смо се и сами поправили. Јесмо се поправили, али несразмјерно у односу на то колико је цркава саграђено и како су лијепо украшене. Будите сигурни, драга браћо и сестре, да Бог више воли да се помолимо, да одслужимо свету службу под ведрим небом, али да имамо цркву у срцу свом, него да правимо храмове и украшавамо их златом и брилијантима, а да живимо као што смо навикли да живимо“.
“Бог је увијек спреман да нас помилује, да нас награди, да нам опрости гријехе и упути нас на прави пут Божији, само ако ми то хоћемо. И, ево, чинимо доста, дајемо велике жртве. Није било лако ову цркву овдје саградити, проливено је много зноја, уложено много труда и прилога, а цркву нијесмо градили са жељом да правимо подјеле, него да правимо јединство, јединство у име Божије, у име свете вјере православне, у име Христово. То духовно јединство желимо, у једној мисли сви да будемо, а кад долазимо Цркви Божијој своје земаљске бриге и расправе да оставимо, јер долазимо Богу да се молимо. Бог нас воли и овакве, Свети Илија и сви свеци Божији моле се за нас и зато се Божија милост на нас излива, зато је Бог дао добре људе те су подигли ову дивну и красну светињу на Никшином киљану, на овој знаменитој земљи, на мјесту јединства пет великих племена, која се могу похвалити својим прецима, више него што се ми можемо дичити нашим дјелима. Али, даће Бог, и ова светиња показује да смо наслиједили доста тога од наших предака“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Он је, овом приликом, уручио Орден Светог краља Милутина г. Љубомиру Марковићу, адвокату из Подгорице, предсједнику Одбора за изградњу цркве Светог пророка Илије. Њега овим високим признањем одликује Архијерејски Синод СПЦ “за дјелатну љубав према Светој мајци Цркви, нарочито показану давањем несебичне помоћи приликом изградње храма Светог пророка Илије на Лукавици код Никшића“.
Захваљујући Синоду Српске Православне Цркве, свим архијерејима и Преосвећеном Епископу Г. Јоаникију на добијеном признању добитник Ордена Светог краља Милутина је казао:
“Ово одликовање примам као знак признања, не мени лично, већ као признање свим члановима Одбора, који су уложили изузетне напоре, радећи на изградњи ове светиње, као и свим приложницима, који су својим прилозима помогли да реализујемо овај наш свети наум. Заиста је било је потребно много напора и самопожртвовања да Никшин киљан израсте у Никшину цркву, како рече пјесник Матија Бећковић, коју посветисмо Пророку Илији. Користим овај свечани тренутак да вас све замолим да ову светињу не препустимо немару, јер смо у њу уградили много љубави и самопрегора, па ако би зуб времена учинио своје то би била од Бога грехота, а од људи зазор и срамота. Желим да вас опоменем да светињу изградисмо, али је не заневјестисмо онако како би требало, зато остаје још пуно посла како за нас, тако и за наше потомке да своју посвећеност мајци Цркви на дјелу докажемо“, казао је Марковић.
Освештан је и пререзан славски колач, који је у име племена Ровчана, овогодишњих домаћина славља, принио управо Љубомир Марковић. У наставку традиционалног Илинданског црквено-народног сабора одржан је пригодан програм. Бесједу је одржао проф. Савић Минић, честитајући празник Светог пророка Илије припадницима сабраних племена и њиховим бројним гостима.
“Једна од најљепших фресака православног свијета је она у манастиру Морачи на којој је приказан Свети пророк и громовник Илија кога храни гавран. Тај призор се налази и на иконостасу цркве код које смо се данас окупили. Гавран није само птица пророка Илије него је често грактао судбину нашег народа, а од многих сјетимо се само онога који је долетио са поља Косова и јавио “обадва су цара погинула“.
“Ова црква је понос и украс планине Лукавице, саграђена на радост свих нас, а надамо се и нашег потомства. Од када се цркве граде граде се и по планинама, никако случајно, јер је планина најбоље постоље за цркву, а црква најљепши украс планине. О томе свједочи и ова црква, која нас је данас окупила – љепша је и од свих 77 лукавичких извора. Ништа се не одазива сунцу као њен крст и ништа се не чује далеко као њено звоно. Недавно саграђена, а већ се сродила са планином као да су истовремено постале и расле и заједно свједоче да је свака планина дивља, чемерна и тужна ако нема цркву, па макар се та планина звала и Ловћен“, нагласио је проф. Минић.
У програму су учествовали гуслари: Марко Шћепановић, Вучина Банашевић, Миладин Анђелић и Драгутин Перовић, пјесници: Бато Крковић, Милета Булатовић, Радован Радовић и Љубисав Бијелић-Морачанин, фолклорна група КУД „Жупа“, вокални солисти Данко Влаховић и Марија Шћепановић.
Извор: Епархиај будимљанско-никшићка
