Интервју епископа Григорија за „Глас Требиња“
Тог 3. октобра 1999. године, у препуном Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, по благослову тадашњег Патријарха српског Павла, а од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Григорије Дурић је устоличен на владичански трон Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
И ево већ осамнаест година је са Херцеговцима и међу Херцеговцима. Не крије да је иза њега много тешких тренутака, али га радује што је увијек било воље, ентузијазма и радости да се из пепела ради и гради. Посебно је поносан кад у нашој Епархији види седам живих манастира и педесет седам свештеника иако га помало брине чињеница да на овом простору живи само 80.000 становника. Епископ Григорије столује у Мостару, јер је сједиште Епархије 2011. године премјештено у овај град.
Херцеговина се и данас дијели на Источну и Западну. Хомогена је географски, а све друго је противрјечно или конфликтно. Како Ви видите ту ситуацију из Мостара? Да ли се ситуација знатније поправља?
Херцеговина је, као и остатак свијета, баш као што сте рекли, хомогена, противрјечна и у конфликту. Трудим се да је не дијелим ни по странама свијета, ни по обалама ријека, ни по нацијама и вјерама. То, наравно, није лако, јер се много шта од тога намеће само по себи. То не значи да поричем и не видим све те подјеле и конфликте који боле и баш зато што боле треба им тражити лијека. Мени се чини да је лијек поглед из такозване есхатолошке перспективе. Из вјечности. Питање је како Бог љубави гледа на све те наше конфликте и подјеле. То не знамо засигурно. Зато ћу, ако вам је тако лакше, парафразирати старог философа Сенеку. Он, наиме, каже да човјек, ако то жели и хоће, нигдје не мора бити странац, јер на коју год крочи земљу може да види небо. Пошто ја не желим нигдје да будем странац, од Дувна до Клобука, од Иван седла до Дубровника и Суторине, ни на једној тачки се не осјећам странцем и нигдје не бих помислио да нисам на своме прије свега као човјек, а онда и као епископ херцеговачки.
Истовремено, ни за тренутак не мислим да сваки човјек овог свијета, који стане на било који педаљ истог тог простора, нема исто право као и ја на своје небо и слободу и свој осјећај припадности и земљи и небу. У мјери у којој смо спремни дати другима право на њихову слободу, односно небо, и колико смо ми сами опредијељени за слободу и небо, у тој мјери се ствари око нас кваре или поправљају. Људи мисле да могу некоме отети небо из ока ако му ускрате земљу на којој стоји. То је велика грешка. Тешка историја нашег народа у Херцеговини требало би да нас поучи да је то немогуће. Ни у чијим очима данас нема толико неба као у оним које су вађене и бацане у јаме безданице, да им сунце кости никад не огрије! То је парадокс који никако не могу да разумију они људи који мисле да некоме могу наметнути да се осјећа као странац, ма о којој тачки земаљске кугле да је ријеч. Морамо, дакле, бити слободни али и другима дати да буду слободни у односу на нас, јер је извор конфликата управо у људској неслободи и ускраћивању слободе другоме. Пут и начин рјешења који предлажем није лак, али је спасоносан.
Интервју епископа Григорија за Глас Требиња можете прочитати на интернет старници Епархије захумско-херцеговаче.
