Интервју Епископа Рашко-призренског Г. Теодосија за Правду, 16. јануар 2010. год.

АРТЕМИЈЕВИ СЛЕДБЕНИЦИ И ДАЉЕ ПРАВЕ РАЗДОР

Епи­скоп Те­о­до­си­је је као се­дам­на­е­сто­го­ди­шњак пр­ви пут по­се­тио ма­на­стир Ви­со­ки Де­ча­ни, а де­вет го­ди­на ка­сни­је по­ста­вљен је за на­сто­ја­те­ља и од­ли­ко­ван чи­ном игу­ма­на Цар­ске ла­вре ма­на­сти­ра Ви­со­ки Де­ча­ни.

- Ка­да сам пр­ви пут по­се­тио Ви­со­ке Де­ча­не, у ле­то 1983. го­ди­не као свр­ше­ни сред­њо­шко­лац, осе­тио сам јак Бож­ји при­зив да свој мо­на­шки жи­вот, за ко­ји сам се ра­ни­је опре­де­лио, за­поч­нем упра­во у де­чан­ском ма­на­сти­ру. Жи­вот­не окол­но­сти, али пре све­га Бож­ја про­ми­сао, до­ве­ли су ме по­но­во у Де­ча­не, у про­ле­ће 1992. го­ди­не, и ота­да они по­ста­ју мој трај­ни мо­на­шки дом - ка­же у ин­тер­вјуу за „Прав­ду" епи­скоп Те­о­до­си­је.

У чин је­ро­ђа­ко­на ру­ко­по­ло­жио Вас је та­да­шњи епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски, бла­же­но­по­чив­ши па­три­јарх Па­вле, у истом хра­му у ко­ме сте, 21 го­ди­ну ка­сни­је, уве­де­ни у трон епи­ско­па ра­шко-при­зрен­ских?

- У Са­бор­ном хра­му Све­тог Ђор­ђа у При­зре­ну при­мио сам пр­ви сте­пен све­штен­ства и по­стао је­ро­ђа­кон, а са­да је то са­бор­ни храм епар­хи­је, у ко­ме сам не­дав­но при­мио ду­жност епи­ско­па ра­шко-при­зрен­ског. При­зрен је ме­сто у ко­ме по­себ­но осе­ћам сво­ју слу­жбу у Цр­кви. То је још је­дан раз­лог ви­ше што сам по­себ­но сре­ћан да је се­ди­ште епар­хи­је, по­сле 11 го­ди­на, зва­нич­но вра­ће­но у При­зрен. По­вра­так епар­хи­је у При­зрен ве­о­ма је ва­жан ко­рак за на­шу Цр­кву, али и по­ру­ка на­шем на­ро­ду да оста­је­мо са њим и та­мо где је нај­те­же. Суд­би­на на­шег на­ро­да у при­зрен­ском кра­ју јед­но је ве­ли­ко рас­пе­ће. Али, зна­мо да по­сле рас­пе­ћа увек до­ла­зи вас­кр­се­ње, и да­нас се по­но­во вра­ћа­мо При­зре­ну као срп­ском Је­ру­са­ли­му.

Мно­ги­ма сте би­ли го­ди­на­ма је­ди­ни гост, по­моћ и уте­ха. Шта је нај­ве­ћи про­блем и ко­ји је нај­ве­ћи иза­зов пред Ва­ма?

- Ма­на­сти­ри, по­себ­но на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, да­нас има­ју по­себ­ну уло­гу и од­го­вор­ност пре­ма на­ро­ду. Они у њи­ма ви­де сво­ју узда­ни­цу и по­др­шку, и ми као мо­на­си не сме­мо да из­не­ве­ри­мо та на­род­на оче­ки­ва­ња. Мо­ра­мо да ра­ди­мо сви за­јед­но на ја­ча­њу цр­кве­ног и ду­хов­ног жи­во­та, по­себ­но на па­ро­хи­ја­ма и ме­ђу на­ро­дом. Са­бор­ним оку­пља­њем на­ро­да тре­ба да ра­ди­мо по­себ­но на пре­ва­зи­ла­же­њу ра­зних иде­о­ло­шких по­де­ла, са ко­ји­ма се на­род го­ди­на­ма су­о­ча­ва. С дру­ге стра­не, по­треб­но је мно­го тру­да да Цр­ква по­мог­не у убла­жа­ва­њу те­шке ху­ма­ни­тар­не си­ту­а­ци­је, и да по­мог­не­мо, ко­ли­ко је мо­гу­ће, они­ма ко­ји су со­ци­јал­но угро­же­ни, на­ро­чи­то по­врат­ни­ци­ма, јер они да­нас по­ку­ша­ва­ју да по­но­во за­поч­ну свој жи­вот на про­сто­ру Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.

Цр­ква је за­јед­но са вер­ним на­ро­дом по­ка­за­ла је­дин­ство, ду­хов­ну зре­лост и од­го­вор­ност у нео­че­ки­ва­ном ни­зу до­га­ђа­ја у ве­зи са раш­чи­ње­ним епи­ско­пом Ар­те­ми­јем. Ка­кво је са­да ста­ње у епар­хи­ји, има ли „ар­те­ми­је­ва­ца" у епар­хи­ји, и да ли је тач­но да ти љу­ди, „ли­ше­ни све­ште­ног и мо­на­шког чи­на", оба­вља­ју „бе­за­ко­не об­ре­де", слу­же ли­тур­ги­је, при­че­шћу­ју, кр­сте, вен­ча­ва­ју?

- Све­штен­ство и вер­ни на­род по­ка­за­ли су за­и­ста ве­ли­ко је­дин­ство и зре­лост, јер се ни­су по­ве­ли за по­ку­ша­јем не­ких да се на про­сто­ру Епар­хи­је ра­шко-при­зрен­ске ство­ри рас­кол­нич­ко је­згро, ко­је би има­ло за по­сле­ди­цу раз­би­ја­ње Срп­ске цр­кве и на­шег на­ро­да. Тре­нут­но, след­бе­ни­ци мо­на­ха Ар­те­ми­ја по­ку­ша­ва­ју ту и та­мо да на­пра­ве раз­дор и не­сло­гу, али у то­ме не­ма­ју по­др­шку на­ро­да. Наш вер­ни на­род, хва­ла Бо­гу, зна да раз­ли­ку­је сек­ту од Цр­кве ко­јој при­па­да­ју и рас­по­пе од све­ште­ни­ка Хри­сто­вих, па мо­гу да ка­жем да њи­хов по­ку­шај це­па­ња Цр­кве у су­шти­ни ни­је ус­пео. Цр­ква на­ста­вља свој пут, а сек­те иду на мар­ги­не исто­ри­је.

Ка­да мо­же­мо оче­ки­ва­ти на­ста­вак об­но­ве При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је и про­свет­ног ра­да у њој?

- У ком­плек­су бо­го­сло­ви­је за са­да је са­мо об­но­вље­на ста­ра згра­да Си­ме Игу­ма­но­ва, и у пла­ну је да се да­ље на­ста­ви са об­но­вом. Нај­ве­ро­ват­ни­је је да ће у по­че­ку бо­го­сло­ви­ја по­че­ти са ра­дом пр­вог раз­ре­да, да би се вре­ме­ном ка­па­ци­тет по­ве­ћа­вао.

Тре­нут­но ра­ди­те на об­но­ви уга­ше­них па­ро­хи­ја, ко­ли­ко је уга­ше­них па­ро­хи­ја на Ко­сме­ту?

- Нај­те­жа си­ту­а­ци­ја је у Ме­то­хи­ји, ода­кле је у по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду оти­шло и нај­ви­ше на­шег на­ро­да. Ар­хи­је­реј­ско на­ме­сни­штво пећ­ко са­да је све­де­но са­мо на три све­ште­ни­ка: у Го­ра­ждев­цу, Ис­то­ку и Осо­ја­ни­ма. У на­ред­ном пе­ри­о­ду, гле­да­ћу да отво­ри­мо па­ро­хи­ју у Пе­ћи и за­вр­ши­мо об­но­ву хра­ма у Ђа­ко­ви­ци, где ће­мо уз Бож­ју по­моћ отво­ри­ти де­чан­ски ме­тох. За са­да смо по­че­ли са об­но­вом па­ро­хиј­ског жи­во­та у са­мом гра­ду При­зре­ну. Тре­нут­но има­мо у епар­хи­ји 52 све­ште­ни­ка и пет ђа­ко­на, и на­дам се, ка­ко вре­ме про­ла­зи, да ће­мо има­ти још мла­дих све­ште­ни­ка, ко­ји ће по­мо­ћи да се ин­тен­зи­ви­ра рад са на­ро­дом.

Ис­та­кли сте да су по­вра­так ра­се­ље­ног на­ро­да на Ко­со­во и Ме­то­хи­ју и очу­ва­ње све­ти­ња по­себ­но ва­жна пи­та­ња за цр­кву и др­жа­ву. Има­те ли стра­те­ги­ју за по­вра­так?

- По­вра­так ра­се­ље­них осо­ба ве­о­ма је ва­жан за бу­дућ­ност Ср­ба на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. На­род и све­ти­ње су на­ши глав­ни при­о­ри­те­ти. За­то је за­да­так све­штен­ства ме­ђу на­ро­дом и мо­на­штва у све­ти­ња­ма да ра­де све што је у њи­хо­вој мо­ћи да се одр­же ова два сту­ба срп­ског по­сто­ја­ња на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Кључ за по­вра­так ни­је са­мо без­бед­ност, већ и еко­ном­ски усло­ви. По­ред за­по­сле­ња, мла­дим љу­ди­ма тре­ба­ју усло­ви за шко­ло­ва­ње и ур­ба­на ин­фра­струк­ту­ра. Ве­ће ула­га­ње на­ше др­жа­ве, али и ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це у раз­вој срп­ских сре­ди­на на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји до­при­нео би ства­ра­њу бо­љих усло­ва за жи­вот и оп­ста­нак.

На­жа­лост, пи­та­ње без­бед­но­сти срп­ских све­ти­ња је и по­сле 12 го­ди­на ак­ту­ел­но. Ко­ли­ко КФОР има слу­ха ка­да је за­шти­та у пи­та­њу?

- За са­да КФОР још обез­бе­ђу­је на­ше нај­зна­чај­ни­је и нај­у­гро­же­ни­је све­ти­ње: ма­на­стир Пећ­ка па­три­јар­ши­ја, Де­ча­ни и Де­вич. Без­бед­но­сни усло­ви су и да­ље вр­ло те­шки и си­ту­а­ци­ја је че­сто не­пред­ви­дљи­ва. У КФОР-у са­да има ви­ше раз­у­ме­ва­ња, по­сле на­шег на­сто­ја­ња да обра­зло­жи­мо сво­ју за­бри­ну­тост по­во­дом овог пи­та­ња, и про­цес пре­да­ва­ња за­шти­те на­ших ма­на­сти­ра Ко­сов­ској по­ли­ци­ји до­не­кле је успо­рен.

Ре­ше­ња за прак­тич­на пи­та­ња

Сре­ли сте се са мно­гим зна­чај­ним лич­но­сти­ма свет­ске по­ли­ти­ке. Ка­ко су они раз­у­ме­ли и при­ми­ли ва­ше по­ру­ке?

- Оп­шти ути­сак је да ме­ђу­на­род­ни зва­нич­ни­ци мно­го бо­ље раз­у­ме­ју ин­те­ре­се срп­ског на­ро­да у не­по­сред­ном људ­ском кон­так­ту, без по­ли­ти­ке. Ни­је до­бро да тим љу­ди­ма при­сту­па­мо са огор­че­но­шћу, не зна­ју­ћи кон­крет­но шта же­ли­мо да по­стиг­не­мо. Те­шко је вра­ти­ти сат исто­ри­је не­ко­ли­ко го­ди­на уна­зад и за­то мо­ра­мо да тра­жи­мо ре­ше­ња за прак­тич­на пи­та­ња, а ре­ша­ва­ње по­ли­тич­ких те­ма да пре­пу­сти­мо по­ли­ти­ча­ри­ма.

Извор: Епархија рашко-призренска