Интервју Епископа средњоевропског г. Сергија
Христово васкрсење је најрадоснији догађај који се десио у историји људске цивилизације, па зато и кажемо да је то највећи хришћански празник. Васкрс је од настанка Цркве постао централни догађај од којег и са којим се креће читав богослужбени живот Цркве.
За Васкрс се каже да је највећи хришћански празник. Овај празник је величанствен и посебан, јер је њиме смрт поражена, а живот је побиједио. Које поруке носи Васкрс?
Најприје желим да се захвалим вама што сте извољели да обавиите интервју са мном. Желио бих поздравити све слушаоце Радио-телевизије Републике Српске. Христово васкрсење је најрадоснији догађај који се десио у историји људске цивилизације, па је логично да је највећи хришћански празник. Васкрс се прославља као успомена на дођађај којим је побијеђена смрт. Одмах од почетка и настанка Цркве, Васкрс је постао централни догађај од којег и са којим се креће читав богослужбени живот Цркве. Дакле сва теологија и сва духовност Цркве је заправо Васкрс. Много је порука, вјероватно је то Божја воља и Он је то сам осмислио да се сваке године када се прославља Васкрс, ми као Православна Црква Христова увијек имамо нешто ново да поручимо овом свијету, а што је управо инспирисано догађајем Васкрсења Господњег.
Прва и основна порука јесте да је живот и све оно што он носи са собом, и добро и зло, итекако има смисла, јер смрт која све обесмишљава је побијеђена - нема више смрти. Смрт је једина заправо трајно умрла, а остаје да живи само нада и то нада у вјечни живот, живот који букти и који никада не престаје. Љепше вијести од ове нема. Отуда ми ове године поручујемо да нада постоји, а та нада није апстрактна, него је она заиста васкрсли Господ Исус Христос. Од свих религијских, политичких, идеолошких вођа које нам доносе некакав бољи живот - само је Христос тај једини који нуди вјечни живот, а на нама је да одаберемо који ћемо живот.
Празнику Христовог Васкрсења претходи Велики или Часни Пост. Шта је сврха овог поста и колико је савремени човјек спреман да се кроз пост, молитву, покајање и причешће приближу Богу и да тако духовно узраста?
Сврха сваког поста, па и Часног поста је да се човјек приближи Богу и својим ближњима. Приближава им се тако што пости, што се моли, а то значи да се бори против самога себе, односно против својих навика, својих ирационалних потреба, свог карактера, својих страсти, које га тјерају да увијек себе ставља у први план. Иако наша модерна цивлизација има утицај на нас више од наших родитеља, и која нас учи екстремном индивудуализму и самодовољдности, ипак савремени човјек, без обзира на нацију, професију или године, спреман је и жељан поста и молитве - боље рећи он жели Бога, који је Света Тројица и Спаситеља, какав је Исус Христос.
Данас савремени човјек је уморан и преварен од свијета, његове потребе, страсти и жеље су проглашене за богове, а ти лажни богови су га охрабрили да окамени своје срце нажалост, и да затвори врата свога срца пред истинитим Богом, који је Света Тројица, али нажалост и пред другим човјеком. А на примјеру Свете Тројице, човјек између осталог, види да је биће заједнице, да не може без других људи, а на примјеру Христа види се да је створен да живи вјечно, са својом душом и тијелом својим. Док са друге стране лажни богови су сахранили живога човјека, јер је таква ситуација у гробу, лежиш у земљи или међу четири зида затворен и одвојен од Бога, од живота људи, некаквим каменом или вратима. Постом и молитвом човјек заправо отвара та врата, зато Господ и каже: ''Молите се и даће вам се, куцајте и отвориће вам се!' Нека ми се опрости за на овом слободном тумачењу, али то су пост и молитва о којима причамо. Ми куцамо и отварамо врата срца свога да у њега уђе Бог и наш ближњи, заборављамо себе, а заправо тада заиста улази Господ Исус Христос, као наш Бог и наш ближњи, који једини показује да мисли на нас, и који је једини којег историја памти да је устао из мртвих. Он долази да васкрсне и нас, да развали врата и камен нашег гроба, јер само Он то може.
Колико је данас и уопште човјеку потребна и важна вјера у Васкрслог Сина Божјег?
У данашњем времену тероризма, политичког лицемјерја и хегемоније, у времену појачане радијације, нуклеарног отпада, у времену необичних болести, страха, депресије, медијске манипулације, не постоји ништа потребније и важније од вјере у васкрслога Сина Божјега, Господа нашег Исуса Христа. Ово вјера није никаква јефтина психичка утјеха у тешким временима, већ напросто васкрсли Исус Христос је истина, и то вјечна истина. Ми данас живимо у времену опште лажи, нама треба заиста истина - а то је васкрсли Христос.
Ако погледате Јеванђеље и читате као су неки од Јевреја и Римљани имали намјеру да прошире причу да је неко украо и сакрио Христово тијело, а да Он и заправо није васкрсао - они су заправо знали да је то страшна сила и импулс, који сви ми данас мање или више осјећамо. Вјера у васкрслог Христа побјеђује сва царства, све невоље, искушења и у исто вријеме буди наду. Срашна је то сила - благо нама можемо рећи!
Како православни вјерници ове године дочекују Васкрс, с више или мање наде у неки просперитетнији живот него ранијих година?
Као што рекох у времену тероризма, глобалне несигурности, економске кризе сви социјално-политички системи на земљи су се показали као непоуздани. Изгледа да старо хришћанско увјерење да је човјек свуда и увијек исти јесте исправно. Тако, стиче се утисак да данас влада опште незадовољство и неизвјесност. Просперитетнији живот је постао политичка флоскула и то је свима јасно, и отуда и толико депресија, нажалост. Људи полажу наду у апстрактне ствари, јер ипак полако се тријезне. Сада насатаје вакум, празан простор који покреће вјечно питање: Чиме испунити тај простор? Заправо људи у томе траже нешто - траже Христа. То значи да им је потребна Црква, да им теба света Литургија која је тијело Христово, како су говорили и наши апостоли и православни светитељи. А то тијело Христово је његово васкрсло тијело, исто оно које су тражиле и жене мироносице. Е то заиста траже данашњи људи, можемо слободно да тако кажемо.
Васкрс је празник који се прославља литургијским сабрањима, али исто тако је празник који се прославља у породици. Колико је овај празник значајан за породицу, као основну јединку друштва?
Знамо да је породица основ свега, и треба тако да буде. Она се с правом и назива домаћом Црквом, а у Цркви, једнако као и у држави, ми живимо и доживљавамо посљедице нечијег понашања које смо научили и стекли у својој породици. Породица је светиња. Ипак, ту треба да имамо расуђивање о духу Христовог васкрсења. Често се дешава да наш модерни индивидуализам намеће да треба да водимо рачуна само и искључиво о својој породици, па имамо често појаве празновања хришћанских празника искључиво у кругу породице, а ван Цркве. То заиста није добро и то није хришћанска философија. Породици је мјесто у Цркви. Дакле, у Цркви се све дешава. У Цркви, као заједници вјерника, се првенствено прославља Васкрс, зато што се Христос по свом васкрсењу прво јавио апостолима, док су служили Литургију. Није се јавио некој породици. Тако се и данас на свакој Литургији у цркви, јавља Васкрс и Христос се даје вјернима у виду хљеба и вина, с којим се и ми причешћујемо и најближе сједињујемо са Христом. Дај Боже да се бринемо о Цркви, онолико колико се данас бринемо о својој породици.
Празник Васкрс је празник када се сјећамо и наших упокојених. Зашто је битно сјећање на наше упокојене?
Ово је празник када се сјећамо свих, и живих и покојних. Али посебно покојних. Зато што, као што рекосмо, Христос је васкрсао из мртвих и обећао свим упокојенима, од памтивијека, да ће једнако тако устати из мртвих, својом душом и тијелом. Било би лијепо да посјетимо гробна мјеста својих драгих упокојених, да им оставимо црвено јаје на гроб и отпјевамо Васкшњи тропар, радујући се скором виђењу и заједничком вјечном животу. Кад овако нешто кажемо, људи нажалост мисле да је то погрешно или секташко учење, страно нашем Православљу, али не, ово је основ вјере наше, јер нам апостол Павле каже: “Ако Христос није устао, узалуд је вјера наша”. Томе се може додати и то, ако не вјерујемо да ћемо и ми васкрснути из мртвих, заиста је узалуд вјера наша.
Казали сте да је потребно при одласку на гробље наших упокојених, понијети и црвено јаје, а обичај је да се за Васкрс припремају, фарбају и украшавају јаја. Шта је симболика тога?
У Православној Цркви има доста симболике. Ми смо Црква која говори, изражава се симболиком, а језик симболике је метафоричан, није магијски. То је језик који настоји да буде јасан свима, а опет да остане дубок. Само фарбање јаја за Васкрс, и то искључиво црвеном бојом, је древни обичај који, како се мисли, потиче још из апостолских времена, јер јаје у себи крије живот, а када пукне његова љуска црвене боје, која је симбол проливене крви Христове, тада се показује тај скривени живот. Тако и са Христом, из његовог распећа, из његовог гроба, када он васкрсне избија, заиста, живот.
У каквој атмосфери се прославља Васкрс у Епархији средњоевропској, на чије чело сте изабрани прошле 2014. године, а гдје сте дошли из манастира Рмањ у Мартин Броду?
У манастиру Рмањ сам био 16 година. У Епархији сам већ 7 мјесеци на новом мјесту епископа. Овдје у дијаспори, уз све техничке потешкоће, прије свега мислим на пословне и животне обавезе нашег народа у Њемачкој, који је условљен и календаром који није православни, мислим да се ипак Васкрс прославља долично нашем црквеном, правосланим предању, што ће се рећи, изнад свега литургијски, а потом и породично, а то је молитвено чему је претходио четрдесетодневни пост, и то је сасвим довољно да се проживи Васкршња радост, односно радост нашег светог Православља.
На којем подручју се налази Ваша Епархија? Колико имате вјерника, цркава? Да ли имате довољно свештеника који могу да задовоље све потребе Епархије?
Епархија се данас налази само на простору државе Њемачке, а до 2011. године она је имала у свом саставу и Аустрију и Швајцарску. У данашњој епархији има око 140 хиљада вјерника, а Срба у Њемачкој, по некој процјени, има од 400 до 600 хиљада. Многи имају њемачка држављанства, па је тешко утврдити тачан број Срба. Имамо овдје 42 парохије и активних свештеника такође 42, имамо 26 црквених општина, манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, у коме се и налази тренутно сједиште Епархије, манастир Светог Јустина Ћелијског код Фолде, који је у изградњи, и скит Светог Спирдона близу Франкфурта, односно имамо четири монаха. Храмова на простору наше Епархије има око 35, док се још богослужи на 48 мјеста у многим изнајмљеним католичким храмовима, гдје је мањи број вјерника.
Какав је духовни живот људи који живе далеко од своје матице и колико је важно то да они долазе у цркве? Казали сте да их има од 400 до 600 хиљада, а да има 140 хиљада вјерника. Колика је и каква је улога Цркве у њиховом духовном животу?
Духовни живот је исти као и код људи у отаџбини, и то мислим без разлике. Црква је заједница крштених, православних људи и сви који су крштени и окупљени на литургији око свог епископа или свештеника су Црква, а наша заједничка улога није да његујемо традицију и обичај ради саме традиције и обичаја, него изнад свега да практикујемо да преносимо глас и силу Духа Светога који свједочи и потврђује да је васкрсење Христово и васкрсење наше. Поред бриге о нашим људима, вјера у васкрсење Христово, која нас и покреће, налаже нам да се бринемо о свима који нас окружују.
Преосвећени Владико, шта би била Ваша порука вјерницима Српске Православне Цркве у Републици Српској, Србији и широм расајања поводом Васкрса?
Због вјере у Васкрсење, наш Свети Сава одрекао се земаљске славе и престола. Свети кнез Лазар је пошао на Косово са вјером у васкрсење Христово и васкрсење своје свете војске. Све је у историји наше помјесне Српске Православне Цркве, као и других Православних Цркава, испуњено васкрсењем. Све у нашој историји је побијеђено крстом и вјером у васкрсење Христово. Отворимо своја срца и пустимо Христа да нас васкрсне. Сами заиста не можемо ништа. Радујмо се и веселимо се заједно са нашим светим прецима, јер смо ми заиста, са Христом, побједници, а смрт је кроз васкрсење Христово побијеђена. Христос васкрсе!
Напомена: Васкршњи разговор са владиком Сергијем емитован је на Васкрс, 12. априла 2015. године, у програму Радија Републике Српске. Комплетан интервју можете слушати на овом линку.
Извор: www.rtrs.tv, Радмила Карановић
