Интервју Епископа стобијског Давида за „Православље“
Архиепископ Јован шести пут у затвору
Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован ухапшен је и утамничен 12. 12. 2011 године, приликом уласка из Грчке у Р. Македонију. О читавом догађају у српској јавности се мало зна. Можете ли нас упознати са околностима?
Македонска полиција је, тог дана на граници, прво одузела пасош Архиепископу охридском г. Јовану, а затим су га одмах и спровели у затвору Идризово. Сматрамо да треба да се осврнемо управо на следеће суштинске околности. У разговорима, дакле, са људима који се активно баве поштовањем верских слобода, истиче се да је са правног аспекта симптоматично када неко бива утамничен више од два пута, због оптужбе као што су оне против Архиепископа. А, у случају Архиепископа Јована битно је да се зна да ово није ни први, ни други, већ шести пут како је он утамничен! Сасвим је јасно да је, у суштини, реч о државном прогону на верској основи. Р. Македонија чека, и ако Бог да дочекаће, неког свог новог Константина, који ће се едиктом побринути о поштовању верских слобода свих грађана, без разлике на њихову националну или верску припадност. То би, свакако, говорило о цивилизациским достигнућима неке будуће политике, али Црква постоји неовисно од позитивних или негативних норми једне државе.
Које оптужбе се стављају на терет Архиепископа Јована, какав судски процес је у току?
Прва и једина ”оптужба” јесте то што је Архиепископ охридски г. Јован решио проблем раскола у Р. Македонији. Из те ”оптужбе” проистићу сви политички монтирани судски процеси против њега. То решење раскола се, на жалост, не уклапа у посткомунистичку идеолошку матрицу македонске политике, која уместо да изналази конструктивна решења за добробит свих, ствара горуће проблеме. Неће бити сувишно да се нагласи да према свим међународним извештајима, македонско корумпирано судство апсолутно јесте највећи проблем нашег друштва и, уједно, услов за интегрисање државе у савремене цивилизацијске токове. Сада, управо од тог пословичног судства зависи какав ће бити и како ће се одвијати процес против Архиепископа Јована. Треба поменути и да исто то судство упорно одбија захтев за регистрацију Православне Охридске Архиепископије. За мото једне своје књиге, писац Светислав Басара, написао је следеће: ”опчињеност великом празном причом, изазива колективни губитак идентитета”. Опчињеност празном причом раскола, на жалост многих, довела је расколничке клирике у Р. Македонији до губитка православног хришћанског идентитета. У Цркви се идентитет добија од Христа, у расколу од пагубног етнофилетизма и политичких граница и ограничења.
До када ће Архиепископ бити у затвору, дали сте ви или породица успели да га посетите и имате ли примедбе на услове у којима се Архиепископ налази?
Када је прошли пут Архиепископ Јован био у затвору, написао је књигу ”Слобода у затвору”. На промоцији те књиге, на београдском сајму, ми смо сведочили да је Архиепископ своју слободу поклонио Христу Господу, и да је тако постао, никоме другоме, него једино заробљеник Љубави. Сасвим је јасно да човек може да буде слободан и у затвору, а да буде утамничен, управо као што је утамничена македонска, државно-расколничка политика у односу на Цркву, када слободу схвата једино као ослобођење од другога, што претставља најгрубљи облик самољубља, а не схвата је као слободу у саборности. Архиепископ охридски г. Јован је дакле слободна и саборна личност у затвору у коме су према признањима и саме државе, услови испод сваког основног људског достојанства. Имајући у виду све гореречено, разуме се да нико од нас не може да га посети јер је за то потребна дозвола од стране Управе за санкције, а то је процес по ходницима на коме би могао да позавиди и сам Франц Кафка.
Дали је хапшење изазвало међународне реакције, и има ли политичких притисака на вођење процеса?
Хапшење, и то не само ово, и не само сада, свакако да је изазвало реакције. У задњих десет година, Претстојатељи из свих православних јурисдикција, писали су македонским политичарима, а и у свим међународним извештајима о непоштовању верских слободи у Р. Македонији, увек се указује на прогон Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије. Поред Светог Синода Српске Православне Цркве, реаговао је Сабор свих канонских Епископа Америке, затим Митрополити из Грчке… Реакције ће тек уследити! Чека се одлука суда, који у недоглед одуговлачи процес, држећи Архиепископа, ево, већ три месеци у затвору. Суд је пресудио Архиепископу Јовану у његовом одсуству, и замислите, управо та процедура је сада у току, суд треба да одлучи дали ће му дати оно што, у грађанском друштву, следује сваком човеку, дакле дали ће Архиепископу дати основно право да се он брани у присуству и са слободе!
Дали је српски државни врх упутио протест поводом хапшења?
У више наврата наглашавамо да као људи који нису политичари, ми никада и не тражимо политичку подршку. За нас је најважније од свега то што знамо да нас Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и саборски Архијереји увек имају у њиховим светим молитвама. Дневне политике се мењају, а васељенском Православљу кроз дугу историју Цркве позната је небеска политика древне Пећке патријаршије и њених Претстојатеља и Епископа који, према савременом изразу професора Георгија Марцелоса, остварујући се тајанствено као Црква у оквирима помесне јурисдикције, никада нису одвајали бригу за своју помесну Цркву, од бриге за Цркву свуда по васељени. Свјатејши Патријарх српски и Сабор Архијереја не штедећи себе, са саможртвеном љубављу увек брину о јединству и саборност Цркве. Управо ту љубав, ту саборност, верни народ Охридске Архиепископије живи литургијски и онда све постаје лако, сви прогони јесу благослов Божји за напредак Цркве, постојање се не дели више на свето и профано, него само на Цркву и на потенцијалну Цркву.
Свакако поменути начин постојања не искључује жељу, уколико је имају, претставницима држава да реагују када се некоме наноси неправда. Како на цео догађај реагује јавно мњење у Македонији?
У Р. Македонији постоје добри људи, заиста добар народ, и та доброта веома често не кореспондира са званичном државном политиком према Цркви. Према свим извештајима Фридом Хаус-а о слободи изражавања, годинама уназад Р. Македонија не спада у целосно слободне земље. У истим тим извештајима новинари се називају ”политички назначеници”. То је разлог због чега у нашој земљи једноставно не постоји размена мишљења, тотално је отсутна јавна дебата, не само по питању Цркве, него и по, не мало, осталих питања. Архиепископ Јован је пребачен из пријемног у најстрожи режим затвора Идризово.
Шта то практично значи, по чијем захтеву и када је то урађено и дали је Архиепископ Јован у прилици да комуницира са јерархијом СПЦ?
Архиепископ Јован, несразмерно са висином пресуде, налази се у најстрожем затворском третману. То значи да нема никакву могућност да комуницара са било ким. То још значи да нема никакву могућност да изађе на викенд као што излазе остали осуђеници. Као што је било и раније када је био утамничен, најстрожи третман значи да не постоји могућност да му се однесе Свето Причешће, једноставно, то значи целосна изолација. Нама није познато ко је донео ту одлуку, само нам је познато да је уследила од кад су неки расколнички Епископи јавно, у медијима, иступили са веома оштрим изјавама, тражећи да суд донесе одлуку да Архиепископ Јован по сваку цену остане у затвору. Не треба да заборавимо да држава суди Архиепископу на захтев расколничког синода. Рецимо, кад би расколнички синод повукао оптужбу, држава не би могла да настави суђење.
Шта ви поручујете прогоњеним верницима и свештенству током ваших обраћања?
Искуство свакодневног живота јесте да човек не може да обожи своје постојање, своју личност, уколико око њега не постоје људи који га стално раздражују својим увредама, клеветањем. Ако немамо такве људе, једноставно не можемо да постанемо зрели људи, не можемо достићи благобиће у животу. Ко нема такве људе око себе, тај не може да живи живот у пуноћи, те таквом човеку сметају и најмање ситнице. Зато свако одабире којим ће људима припадати. У Цркви негујемо љубав и захвалност према онима који нам помажу да страдамо за Христа. Томе нас је научио свети Николај охридски и жички, који у својој прелепој поезији каже: ”Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје, него пријатељи…” Како су лепи и пунозначни ови стихови! Савремени човек, због окрутне свакодневице, понекад заборавља зашто живи и одрођује се од песничког језика усађеног у њему. Поезија бива прогоњена. Али ипак, свака икона живота говори дубоким језиком поезије. Први Песник, Поет, Саздатељ Христос враћа нам поезију, т.ј. стваралачки начин живота из изгнанства и омогућује нам да сазнамо да нас достојни Хришћанства не чине виђења, већ спремност страдања за Њега, за Христа. То нам и помаже да стекнемо не нешто што немамо већ да откријемо оно што носимо у себи, дакле да отворимо очи и да видимо да нам се личносни Христос даје Себе самог буквално у сваком тренутку нашег живота и да живот у Цркви постаје неговање бесмртности.
Разговарала Славица Лазић
Извор: Православље број 1078, стр. 6 и 7, http://www.poa-info.org
