Интервју Владике Порфирија за недељник Време
Према Закону о радиодифузији, у члану 8, Републичка радиодифузна агенција (РРА) има обавезу да спречи емитовање програма који садржи информације којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље. У члану 19 тог закона каже се да се РРА стара и о томе да програми који могу да нашкоде физичком, менталном или моралном развоју малолетника, као и поштовању достојанства личности, не буду доступни малолетницима, а када програм тешко угрожава њихов развој, онда се он забрањује. По члану 17, прописане мере које Агенција може предузети јесу изрицање опомене и упозорења, а у складу са законом, и привремено или трајно одузимање дозволе за емитовање програма.
Када је реч о домаћим ријалити програмима, многи су мишљења да је одавно било крајње време да се крене у обрачун с њима. Постали су легла свега најнижег у човеку, прави савремени џелати људског, племенитог и пристојног. Проблем је само што нико пред том комерцијалном светињом, из неких разлога, нема смелости. Тако су болесним, манијакалним призорима с фарми, дворова, у паровима или не, гледаоци већ дуго изложени сваки дан. А како време одмиче, учесници се крећу у све ужем кругу, у све краћем распону од патолошке мржње до физичких обрачуна. Најзад, додат је још један састојак који је кулминирао такорећи на државном нивоу - антисемитизам.
Израелски амбасадор у Србији Артур Кол био је, дословно, згрожен оним што је против Јевреја изречено у ријалитију ТВ Пинка "Двор". Изразио је тада и очекивања да ће политички, културни и верски представници земље гласно осудити јавне антисемитске поруке упућене с телевизије. И председник Савеза јеврејских општина Србије тражио је од владе да се јасно одреди према оваквим иступима: да ли толерише антисемитизам или не.
РРА је једина реаговала, а као резултат тога једна такмичарка је избачена. Други такмичар из "дворског" антисемитског дуа није чак ни избачен него је отишао сам, њему је ионако тада истицао уговор. Помињу се додуше и могуће кривичне пријаве против њих. Међутим, шоу је наставио с приказивањем, без проблема и без последица. Шта о томе кажу у РРА, да ли је овај случај затворен и да ли је до њега уопште смело доћи? Које су заправо улога и стварна моћ РРА? О томе смо разговарали, размењујући питања и одговоре електронском поштом, са владиком Порфиријем, председником Републичке радиодифузне агенције.
"ВРЕМЕ": Недавно је Савет РРА, после неколико туча у ријалити емисијама, на својој хитној ванредној седници забранио емитовање програма који подстиче насиље, угрожава достојанство личности, угрожава развој младих. Када се осврнете уназад, на све до сада изречене мере, шта заиста значи реч забрана за емитере, бар када се говори о морално посрнулом садржају?
ВЛАДИКА ПОРФИРИЈЕ: Забрану смо изрекли на основу Закона о радиодифузији да бисмо заштитили индивидуалну аутономију, јер индивидуална аутономија, која подразумева поштовање људског достојанства не може бити жртвована ни у име неког "вишег добра" а камоли да примитивизам и насиље поставимо на пиједестал највише вредности. Забрана, по свој прилици, не погађа много оне код којих је, како би рекао Ноам Чомски, профит изнад људи.
Међутим, проблем је другде; да ли ми као друштво, уопште хоћемо телевизијску форму која се зове ријалити програм? У програму те врсте не може се предвидети шта све може да се догоди. Он почива на конфликту и сукобу; на мржњи против онога са ким делите трпезу, на вулгаризмима и свакој врсти девијантног понашања. Док их буде у етру, сигуран сам, биће и инцидената. Ослањајући се на европску праксу, знамо да наш Закон не забрањује њихово емитовање. Такође, чињеница је да се наши медијски закони чак и не баве посебно овом врстом проблематичне телевизијске форме, иако из дана у дан пракса показује да је то неопходно. Стога су потребна нова законска решења која морају бити експлицитна и која не смеју остављати могућност двосмисленог и нејасног тумачења. Наиме, закон би могао забранити емитовање ријалити програма уживо, а омогућити пласирање монтираних прегледа који су прошли уредничку контролу. Такође, требало би прецизно дефинисати сатницу приказивања појединих садржаја. На тај начин, увели бисмо ријалити програме у законске оквире, а емитери не би били закинути за своју комерцијалну добит јер, хтели ми то или не, ради се о емисијама које су нажалост изузетно гледане. Без прецизне законске регулативе, емитери ће и даље калкулисати између потенцијалне казне и добити. Кундера је можда био у праву када је говорио да је кич саставни део нашег људског удеса, али сигуран сам да се по овом питању исплати улагање напора друштва како би се сузбили лоши узори.
Само недељу дана после поменуте хитне седнице РРА и изрицања забрана телевизијама Пинк и Хепи, по ко зна који пут из истих ријалити програма могао се чути шокантан говор мржње - овога пута усмерен против Јевреја. И тада је, како је објављено у медијима, под притиском Агенције избачена једна такмичарка. Да ли је такво одлучивање РРА о самим такмичарима преседан или већ правило када су ријалитији у питању? И, да ли је до сада иједном таквом програму у Србији изречена на пример казна привремене забране?
То није тачно! РРА није одлучивала о избацивању било ког такмичара. РРА је користећи ауторитет независне и друштвено одговорне институције захтевала од Телевизије Пинк да у програмима које емитује, трајно онемогући говор мржње. У Пинку су проценили да је једини сигуран начин да се то постигне искључење учесника који је говором мржње прекршио закон. То је, дакле, искључиво одлука емитера. Уследило је и извињење, а да ли ће реаговати и тужилаштво - видећемо наредних дана. Нама је, као регулатору, важно да се нешто слично никада не понови. Што се пак тиче привремене забране емитовања појединог програма, РРА нема законску могућност да изрекне такву меру. Јавности је познато, већ смо тражили да нам будуће законско решење омогући и такво овлашћење.
У мају прошле године, када се јавност отворено згражавала над ескалацијом мржње и насиља међу учесницима Пинковог ријалитија "Фарма", у РРА је речено да је "због великог броја притужби грађана покренут поступак против ТВ Пинка, а да ће одлука по процедури бити донесена у року од 15 до 25 дана" (цитат потпредседника РРА Горана Караџића). Овако речено, изгледа као да је РРА употребила грађане као оправдање за своје поступке на које је била приморана. Да ли би се Агенција огласила и да није било притиска јавности? Такође, која одлука је касније донесена и да ли се њоме нешто постигло?
РРА врши мониторинг свих националних емитера 365 дана у години 24 часа. Када је реч о случају који помињете, морам да кажем да смо седницу посвећену тој теми заказали одмах после инцидента на основу својих сазнања, а да су реакције грађана нешто што смо такође имали у виду и поштовали. По завршеном поступку, Суду смо поднели прекршајну пријаву против емитера, али одлуку Суда још нисмо добили. Треба имати у виду да у оквиру процедуре вођења поступка против емитера који крши закон постоје рокови које дефинише и Закон о општем управном поступку. Онај против кога Савет РРА води поступак има право да у примереном року ангажује браниоца и припреми своју одбрану. Знамо да би јавност хтела да наше реакције буду брже, и ми бисмо то волели, али не постоји изговор за непоштовање закона, свиђало се то нама или не. Никада не реагујемо под притиском било које интересне групе, или јавности, која је, иначе, и по овом питању подељена, већ искључиво по дужности, на основу увида стручних служби Агенције, а у складу са могућностима које нам пружа постојећи Закон о радиодифузији. Притом, ја лично себе не доживљавам као оберпрокурора ауторитарне институције која изриче забране. Изричући мере, изражавам и своју забринутост јер знам да "Свети Дух бежи од душе опаке и не станује у телу које је греху подложно" како каже Премудрост Соломонова. Најчешће се, као и други чланови Савета, налазим у болној недоумици, шта учинити распет између стварног и могућег, оног какав човек јесте и какав би требало да буде, законских санкција и духа. Јер иако знам за правило Сен Жиста: "према нетолерантнима не треба бити толерантан", мислим да појавни девијантни облик није довољно забранити. Потребна је већа духовна префињеност уредника. Нека врста колективног духовно-естетског подвига, па и суда ако хоћете.
Однос моћи између РРА и емитера изгледа да се нагло променио. Некад су емитери говорили како се не вреди играти са РРА јер су казне опасне, а 2006. РРА је чак и без јасне процедуре донела одлуку о одузимању дозволе за емитовање ТВ БК у трајању од 30 дана, што је практично значило гашење ове телевизије... Данас, како видимо, Агенција нема такву снагу и није склона озбиљнијим мерама. Колико сада политичка или нека друга интересна сфера имају утицаја на одлуке РРА?
У вашем питању почетна теза је, у најмању руку, погрешна, јер своју улогу и деловање не видимо у простору односа моћи, већ владавине закона. Поводом наших одлука са последње ванредне седнице, прочитао сам у штампи наслов "Двор јачи од РРА?". Ствар је у томе да је "Закон јачи од РРА"! Тако и треба да буде! РРА, дакле, има снаге онолико колико јој Закон даје. Чак и више од тога, а то црпи из ауторитета институције. Пример је прошла "Фарма", па ако хоћете и ово од пре неки дан када је емитер урадио оно што је од њега тражено, мада је формално могао и да се оглуши о то.
Чињеница је да се на оптужбе грађана, као и министра културе, поводом преовлађујућег вулгарног садржаја на ТВ програмима, РРА највише брани тиме да као регулаторно тело нема овлашћење да забрани неку емисију. Која врста инцидента треба да се догоди у некој емисији, осим туче, узнемиравања сваке врсте, најтежих вређања, псовки, ево сад и антисемитизма, да би РРА по убрзаној процедури изрекао најстрожу меру? И која је то мера?
Не ради се о одбрани или избегавању одговорности, него о апелу и захтеву. Тражили смо у свом недавном саопштењу да Министарство културе по хитном поступку упути иницијативу Народној скупштини за измене и допуне Закона о радиодифузији, како бисмо добили овлашћења која омогућују ефикаснији рад. На пример, регулаторно тело Мађарске је овлашћено да изриче и директне, извршне финансијске санкције па је једна телевизија недавно кажњена са готово четиристо хиљада евра. Ми за сада само подносимо пријаве прекршајним органима.
Да ли се РРА до сада бавила јавном критичком оценом процента заступљености ријалити програма у односу на друге садржаје на некој телевизији, нарочито националној? На основу тога, осим што даје (националне) фреквенције емитерима, да ли РРА исто тако може и да их одузме?
РРА разматра и сачињава извештаје о програмима комерцијалних станица и анализирала оне квоте о којима говори Закон. То је процентуална заступљеност програма на српском језику и језицима националних мањина као и количина сопствене продукције. Анализирали смо наравно и структуру програма, заступљеност информативног, документарног, дечијег, научног, забавног, спортског и многих других програма. Чињеница је да ријалити програми код неких емитера имају превелико присуство, али Закон то не забрањује. Учинићемо све да се изменама Закона о радиодифузији уведу прецизније квоте врста програма и за комерцијалне емитере и за јавне сервисе.
У сваком случају, период од оснивања РРА и доношења Закона о радиодифузији показао је где су мањкавости и оне могу бити отклоњене само новим законом, на чијем тексту, колико знам, паралелно ради неколико тимова.
Извор: Време
