Ирод. Цар у Светој земљи
Цар Ирод I, који важи за највећег инфантицида, детеубицу, односно починиоца витлејемског чедоморства, стоји и данас на врху листе најбезобзирнијих и најомраженијих личности у светској историји. У диференцираној биографији Ернстa Балтрушa - Ernst Baltrusch: Herodes: König im Heiligen Land, München 2012 – професора историје старог света на Универзитету у Берлину – а који се профилисао историјским радовима из jеврејске и античке историје – излаже се развој и успон Ирода до “цара Јевреја” и „трећег човека“ у Imperium Romanum.Таква каријера је била могућа само зато што, по речима Јосифа Флавија, цар Август „никоме другоме након Агрипе није у тој мери подарио своју благонаклоност“. Ирод је знао коме има за свој положај да захвали, те је владао сходно интересима Рима. Зачуђујуће је, ипак, у којој је мери знао да спретно контролише и влада у царству препуном политичких, културних и религиозних посебности, разлика и сукоба.
Посебно интересовање у књизи заслужује мрачна Иродова „фамилијарна политика“ –жртвовао је своју тројицу синова, своју жену Маријамне, као и још неколико рођака. Да је у то време постојала булеварска штампа, краљевски дом Иродов вероватно не би силазио са headlines.
Постоје и позитивне фасете ове личности: знатно је проширио границе свога царства, старао се о војној безбедности јеврејских области и учврстио територије од упада страних завојевача. Он је пресазидао јерусалимски Храм и раскошно га украсио, обновио трговачки центар Кесарије, подигао или учврстио и друге јеврејске трговачке градове и чворове, финансијски је подржао Олимпијске игре, пружао је материјалну помоћ јеврејским заједницама у дијаспори Римског царства. Личност цара Ирода је одвећ противречан феномен, те је тешко изнаћи једно хомогено и уверљиво објашњење његове личности. Често је стављан раме уз раме са Нероном, Ричардом Трећим, Робеспјером, Хитлером, Стаљином, Чаушеском. Једна од теза о његовом нељудском карактеру састоји се у тврђењу о његовој патолошкој славољубивости, друга пак о параноичном устројству његове личности. Имао је више лица.
Његово име је изведено из грчке речи heros (јунак). По очевој линији он је идумејског, а по мајци је наватејског порекла. Његова религиозна припадност је била јеврејска, област његове владавине је Палестина, а грађанско право је било римско. Живео је на прелому времена – у доба када се Imperium Romanum преображавао из републике у монархију. Јеврејство је било интегрисано у Imperium Romanum. То је истовремено и време настанка хришћанства као најбројније религије у историји. Ирод је био на власти у време пресека римске, јеврејске и хришћанске историје. У оквирима својих моћи, градио је монархију сходно Августовој замисли. Ауторов циљ је био да Иродова биографија буде осветљена у укрштају двеју историја - јеврејске и римске. Ирод је, да подсетимо, Идумејац, Јеврејин, Римљанин, Јелин.
Што се извора тиче, они су, за античке прилике, веома добри, о чему сведоче многи натписи и ковани новац (нумизматика). Текстови Јеванђеља од светих апостола Марка и Луке, као и од паганских историографа Тацита и Касијуса Диа и јеврејски религиозни текстови, као што је Талмуд, једнако су првокласни извори. Од литерарних извора овде ваља на првом месту истаћи јеврејског историчара Јосифа Флавија и његове „Јудејске ратове“ у седам књига написаних између 75. и 79.по Христу. „Јеврејске старине“ од истог аутора у двадесет књига написане су између 66. и последњих година Домицијанове владавине, односно 93/94. по Христу.
Иако у памћењу свих генерација Ирод отеловљује тиранина безумне бруталности, ипак је важио за успешног владара. Позната крилатица цара Августа: „Боље је бити Иродова свиња, него Иродов син“, дотиче две теме – ужасни однос Ирода према својим синовима, од којих је неке дао уморити, и опаску о забрани једења свињског меса код Јевреја.
О цару Ироду је за последњих сто година писано из историјске, археолошке, јудаистичке и теолошке перспективе. Сва та изучавања су, вели аутор Балтруш, текла по начелу cum ira et studio (са гневом и пристрасношћу). Археолози су истицали Иродов грандиозни градитељски програм, историчари његову владавину у духу „наклоности и пријатељства према Риму“ и славили га као „јелинистичког цара“, јудаистички наклоњени писцу истичу његов значај у неговању и практиковању мојсијевске религије. Таква хетерогена осветљења из углова „фах-дисциплина“ ипак су у једном сагласна – у истицању Иродових заслуга за очување мира и стабилности, његов осећај за социјално потчињене сталеже, односно њихова социјална права.
Будући да је написана научном акрибијом и уз коришћење примарних извора, ова Балтрушова биографија цара Ирода чита се с великим литерарним задовољством.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
