Исповест свештеника намесништва београдско-посавског
Његовo Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније служио је 18. марта 2015. године свету Литургију пређеосвећених Дарова у цркви Светога Василија Острошког на Бежанијској Коси.
У среду, 18. марта 2015. године, четврте седмице Часног поста, после Литургије пређеосвећених Дарова у цркви Светог Василија Острошког, свештеници Архијерејског намесништва београдско-посавског приступили су светој тајни исповести. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свештенике су исповедили и о значају свете тајне покајања поучили протојереји-ставрофори Стеван Мрђен и Радомир Вучинић.
По светом Јеванђељу, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније је изговорио следећу беседу :
Драги оци и браћо свештеници, драга браћо и сестре,
Христос нам у Јеванђељу поручује да је Он Пастир добри који познаје своје стадо и стадо познаје Њега и да је Он врата кроз која улазимо у Царство Небеско. Христос је пастир добри који је и живот свој положио за овце, да помири са собом оне који су били против Њега и да учини себи народ изабрани.
Колико је велика љубав Његова према стаду сведочи и Његов разговор са апостолом Петром када га је питао „Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? А Петар му рече: „Да Господе, ти знаш да те волим. А Он му рече: Напасај јагањце моје? Учитељ пита ученика да ли га љуби, каже св. Јован Златоусти, не зато што би он то хтео дознати, јер он продире у свачије срце, него зато да нам покаже, колико се он стара за вођење тога стада... Он је хтео и Петру и свима нама да покаже колико Он љуби Цркву своју, како би смо и ми показали велику преданост у томе. Христос проглашава доказом љубави према Њему нашу љубав према стаду Његовом.
Христос је Глава и Почетак новозаветног свештенства. Он је Архијереј који стоји на челу небеске јерархије и читавог земаљског свештенства. Црквена јерархија, која води своје порекло непосредно од Христа кроз апостолско прејемство, јесте сам Христос који врши Свете Тајне у Својој Цркви.
Свештеник не може постати сваки човек, већ само онај који је осетио призив ка свештенству. То је посебан унутрашњи зов, посебно осећање Божијег призвања. Пастирски призив се, пре свега, огледа у љубави према свему што је у вези са Црквом, - олтару, храму, богослужењу, зато што свештеник није само проповедник, није само човек коме се људи исповедају, није само јавна личност, већ пре свега лице које стоји пред Богом у молитви, у молитви не само за себе, већ за цео свет.
Полазна тачка у животу сваког свештеника је хиротонија или рукоположење. То је онај тренутак, када, као што каже отац Кипријан Керн: „Не почиње живот, већ житије; не делање, већ служење; не разговори, већ проповед; не немоћ много година раслабљеног, већ смелост Христовог пријатеља“. На свештеничком рукоположењу Епископ новорукоположеном уручује Агнец- Тело Христово уз речи: Прими залог овај, о њему ћеш бити испитиван на страшном суду Христовом. И причешће Светим Христовим Тајнама од тог тренутка за свештеника постаје онај догађај са којим он непрестано треба да сравњује свој живот. Живот свештеника треба да је непрестана припрема за вршење Свете Тајне Евхаристије. Јер свештеник који заузима Христово место на Тајној Вечери треба да буде достојан дарова које је примио од Бога.
А када свештеник, по речима светог Јована Златоустог, призива Духа Светога и савршава најстрашнију Жртву и непрестано је у додиру са Владиком свију, реци ми, које ћемо му место тада дати? Какву ћемо од њега захтевати чистоту и какву побожност? Помисли само какве морају бити руке, које то савршавају, какав ли језик, који изговара те речи; а душа, која такав дух прима, не мора ли бити чистија и светија од свега? Тада стоје и анђели уз свештеника и цео олтар и све место око жртвеника пуно је небесних сила у славу Онога који ту лежи.
Што су нам дати већи дарови од Бога, браћо свештеници, већа је и наша одговорност пред Богом али су већа и искушења. По речима Златоустовим Силнији су таласи који ударају на душу свештеникову од ветрова који море узбуркавају.
Пошто је свештеник град који на гори стоји, ако погреши и у нечему најнезнатнијем, то се другима чини много већим него ако је учинио неки други човек, а веће су и ране на Телу Цркве, јер сви мере грех не по мери оног што је учињено, већ по достојанству онога који је погрешио.
Али зато не треба да очајавамо јер је Христос тај који нам даје снагу у узбурканом мору овога живота, и што се више Њему с молитвом будемо обраћали већа ће бити и благодат Божија која „недостатке допуњује и немоћи исцељује“.
Нека нас Господ молитвама светог мученика Конона и Светих 42 мученика Аморејских и свих светих укрепи и дарује нам снаге да истрајемо на путу Истине Јеванђеља Христовог и бризи за стадо Његово за Цркву Његову. Амин!
