Исповест свештеника намесништва београдског другог
Његовo Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније служио је 20. марта 2015. године свету Литургију пређеосвећених Дарова у цркви Светог јеванђелисте и апостола Марка у Београду
У четвртак, 20. марта 2015. године, четврте седмице Часног поста, после Литургије пређеосвећених Дарова у цркви Светог апостола Марка у Београду, свештеници Архијерејског намесништва београдског другог приступили су светој тајни исповести. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свештенике су исповедили и о значају свете тајне покајања поучили протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Миле Вуловић.
Овом приликом, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније је беседио:
-Драга браћо свештеници, драга браћо и сестре, Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5, 16). Тумачећи ове Спаситељеве речи упућене Апостолима и ученицима Његовим, свети Јован Златоусти, као да чује где Он говори и ово: Ја упалих светлост, а да она даље гори, то нека буде ваша брига: и то не само ради вас, него и ради оних који треба да се користе њеним светлом и буду приведени истини. Господ Христос је светлост, а ми хришћани смо свећа која гори светлошћу Христовом и обасјава сву васељену. Да се та свећа не би угасила треба да живимо јеванђелски, треба цело наше биће да запалимо Христовом светлошћу, да она блиста и кроз наше мисли и кроз наша дела и кроз наше речи.
Онда ништа неће моћи да помрачи ову светлост ако живимо живот достојан благодати, ни клевете, ни оговарања, ни сплеткарења „непријатеља Крста Христовог“ (Флп. 3, 18). Напротив, ако нашу проповед прати и наш беспрекоран живот, достојан ученика Христових, онда ћемо светлошћу Христовом просветлити читаву васељену и допринети да се име Божије слави.
Ако опет наша ревност ослаби и распламсали огањ љубави према Богу и Цркви почне да јењава, наша молитва постане пуко и безблагодатно испуњавање форме, а наш живот нејеванђелски и саблазан другима, не можемо се, драга браћо и сестре, назвати хришћанима, а ми који смо добили дар свештенства не можемо се назвати пастирима стада Христовог. Онда ни ми не испуњавамо заповест Христову коју је рекао апостолу Петру: „Напасај јагањце моје“.
Треба зато непрестано да стражимо над собом, да непрестано испитујемо своју душу, своје срце, и да се духовно хранимо из неисцрпне ризнице православног Предања како се свећа нашега живота која светли Христовом светлошћу не би угасила. Ово се пре свега односи на нас пастире који у себи треба да распламсавамо дар молитве, распламсавамо различите духовне дарове и љубав према олтару и богослужењу. Свештеник је онај који стоји пред Богом у молитви, у молитви не само за себе него за читав свет, он приноси Богу молитву „за своје грехе и народна незнања“ како се каже у једној литургијској молитви.
Зато од оног тренутка када Епископ на рукоположењу свештеника уручује рукополаганом Тело Христово уз речи: „Прими овај залог, о њему ћеш бити испитиван на страшном суду Христовом“, Свето Причешће за свештеника постаје онај догађај са којим треба непрестано да сравњује свој живот. Живот свештеника треба да буде непрестана припрема за вршење Свете Тајне Евхаристије. Јер свештенослужитељ који заузима Христово место на Тајној Вечери треба да буде достојан дарова које је примио од Бога.
Што су нам дати већи дарови од Бога, већа је и наша одговорност пред Богом али су и већа искушења. Али се по речима Светог Григорија Богослова: „Ништа велико ... и не дешава без искушења и испитивања; по природном поретку небитне ствари се проводе задовољством и удобношћу, а велике ствари са великим напором“. То нам потврђују и речи у Делима апостолским: „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије“ (14, 22).
Нека нам Господ молитвама Светих седам свештеномученика Херсонских и Светог Теофилакта Исповедника укрепи да истрајемо на путу Истине и Правде Христове и служењу које је изнад сваког служења у бризи за стадо Његово које је стекао пречистом Крвљу својом. Амин!
