Епископ Атанасије (Јевтић): Историја и богословље светих икона

Седми Васељенски сабор сазван je и одржан у Византији, у Цариградској патријаршији, конкретно у митрополији Никејској у Витинији, и трајао je од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Гоњење светих икона и православних иконофила започео је цар Лав III већ 726, а нарочито 730. године, својим едиктима о уклањању и уништавању икона из храмова, што је спровођено не само у Цариграду, него и широм Византијског царства. Прогону икона и иконопоштоватеља успротивио се цариградски патријарх Герман.

Проблем иконоборства у Византији био je, у ствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте, литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу и уметничка дела и "споменици културе" и општечовечанско "културно наслеђе", али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, христолике личности светитеља као истинских људи. Први такав истински људски Лик пројавио je сам Христос и зато је кључ читавог спора око икона било питање иконе Христове. . Само за пример спомињемо мученичку смрт преподобномученика Андрије Каливита (761. г.) и нарочито смрт преподобномученика Стефана Новог, свирепо измрцвареног на улицама Цариграда 765. године.

Наиме, по смрти свога мужа Лава IV Хазара (775-780), побожна царица Ирина Атињанка, тајна поштоватељка светих икона још од раније, одлучила je да се престане са државним прогоном икона и иконопоштоватеља. Дотадашњи патријарх Цариградски Павле IV сам је поднео оставку и за патријарха буде изабран Тарасије, до тада лаик, иначе врло учен и побожан теолог. Kao предуслов да се прихвати избора за патријарха, Тарасије je затражио обавезни сазив Васељенског сабора, са циљем да се учини обновљење традиционалне праве вере и живог предања у Цркви на Истоку о поштовању светих икона, као и то да се сабором васпостави нарушено јединство у Цркви. Јер, остале патријаршије на Истоку и у Риму биле су прекинуле однос са Цариградском Црквом и искључиле je из свог општења и заједнице. Тарасију je ово тешко падало и зато је сматрао да само један заједнички Васељенски сабор може излечити ране на телу Цркве Христове и умирити савести и срца верујућег народа.[7] Његов услов био је прихваћен и општи Сабор сазван је, најпре у Цариграду 786, али због побуне војске, у којој je било доста присталица ранијих иконоборачких царева, Сабор буде премештен у удаљенију од престонице Никеју и одржан следеће 787. године, у времену од 24. септембра до 23. октобра.

Јер свете иконе нама на видљив начин пројављују ту боголикост и христоликост, тј. оно што човека управо и чини човеком-дивном и боголиком живом личношћу, вредном и способном за вечну лепоту, за вечни истински живот у љубави са Богом и са другим људима, у заједници богочовечанске Цркве, заједници са Христом и са људима као Христовом и својом боголиком браћом.

"Клањамо се и поштујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставшег непромењеног, тако да онај који je помазан вером сматра да - на икони - види самога Бога Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и икони Пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво."[9]

Светим људима, доводи нас до њиховог целивања, и зато он и преводи "почасно поклоњење" са - "љубавно поштовање", јер то je наш православии став и однос према светим уметничким ликовима. Другим речима, срж православног иконопоштовања јесте љубав Икона видљиво сведочи да je Бог истински постао човек, али и да je човек, као психофизичко биће, способан и достојан да смести у себе и пројави Бога, да се сједини с Њиме у међусобној љубави у бесмртном животу, без губљења свога људског лика и личности.
"Ми не изображавамо лик или слику или облик или неку форму невидљивога Божанства... Али, пошто је Јединородни Син (Божији), који je у наручју Очевом, позивајући натраг (= спасавајући) своје створење из смртне осуде, изволео да постане човек, благовољењем Оца и Светога Духа, ми зато изображавамо слику Његовог људског лика и Његовог по телу љуског изгледа, а не Његовог несхватљивог и невидљивог Божанства, и тиме настојимо да нашу веру (јасно, видљиво) представимо, показујући да Он није по фантазији (= привидно) или као сенку нашу природу Себи присајединио ... него да je самом стварношћу и истински (αυτω το πραγματι και αληθεια) постао савршени човек по свему" (PG 98,157 С)

Свети Герман Цариградски писао је слично и у своме писму другом иконоборцу, Томи епископу Клавдиопољском: "Треба изображавати у иконама црте лика (ηδεας = изгледа) Господњег по телу на изобличење јеретика који клеветају да je Он по фантазији а не истински постао човек, а за извесно руководство (χειραγωγιαν δε τινα) онима који не могу лако да се уздижу на висину духовног сагледавања..., тако да им се кроз гледање уписује (у ум и срце) тајна: да се Бог јавио у телу и да je поверован у свету (1 Тим. 3,16), и (то) ће се наћи (= показати) као веома освећујуће и спасоносно за све нас, тако да оно што je у јеванђелским проповедима написано о Његовом по телу живљењу на земљи са нама људима, да ће се то (кроз иконе) неизбрисиво уписивати у памћење људи да би се поштовање Његове славе, и светиње за нас јасније проповедало и од нас поклањало".

Да наведемо и још један текст светог Германа, из његовог познатог списа О јересима и саборима: "Ми смо примили (кроз свето Предање) да када исписујемо на дасци Господа нашег Исуса Христа по људским цртама, то јест по Његовом видљивом богојављењу (κατα τιν ορατην Αυτου θεοφανειαν), то чинимо ради сталног (= трајног) памћења Његовог живота у телу, Његовог страдања и спасоносне смрти и отуда произашлог искупљења свету, и кроз то схватамо висину смирења Бога Логоса" (PG 98,80 А).

"Икона жива, природна и истоветна (απαραλλακτος) Невидљивога Бога јесте Син, носећи у Себи свецелога Оца, у свему имајући истоветност (ταντοτητα) сa Њиме, разликујући се једино узрочношћу (το αιτιατω = по ипостаси)" (О Иконама I, 9; PG 94,1240). После овог божанског нивоа иконе, Дамаскин додаје антрополошки ниво: да je и човек такође икона, jep je у почетку створен "по слици (κατ εικονα) и прилици Божијој" (исшо, III, 26). Али, ова боголика икона у човеку, после човековог пада, помрачена je и оштећена, jep je грехопадом прекинут однос и заједница (она прва) човекова са Богом, те је човек постао неспособан да види свој Прототип - Сина Божијег, "по лику" чијем je и створен. Оваплоћење Сина Божијег, природне Иконе Божије и Прволика човековог, уследило je зато да би било омогућено и обезбеђено спасење, тј. васпостављење и коначно обожење створене боголике иконе у човеку и роду људском (О иконама I, 4 и 21; PG 94, 1236,1252-53; ср. и PG 96,552). "Када бисмо ми правили слику (= икону) Бога невидљивога, онда бисмо заиста грешили... Али ми ништа такво не чинимо; него, када се Бог оваплотио и јавио на земљи у телу и са људима поживео из неизрециве доброте (Варух 3, 38) и узео на Себе природу и дебљину и облик и боју тела, ми тада, правећи слику (= икону) Његову, не грешимо, јер жарко желимо да видимо Његово обличје (ΤΟΝ ΧΑΡΑΚΤΗΡΑ = црте лика Његовог)" (исто II, 5 и III, 2).
Свете иконе у православно] Цркви, и пре свега икона Христова као Икона par exellence сведоче о овом новом односу између Бога и створеног света, о новом завету = савезу Бога са родом људским, новој богочовечанској заједници вечног живота пројављеног и доживљеног у заједници позваних и одазваних верника, браће Христове, сабраних у светој Евхаристији Цркве. Отуда су свете иконе у Православљу литургијског карактера. Тако су свете иконе, по речима оца Георгија Флоровског, постале не само дела хришћанске уметности, него истовремено и теолошки документи, факта и сведочанства догматска и литургијска.[20] У право оно што je и само Јеванђеље у Цркви Христовој. По речима светог Теодора Студита, света икона и јесте видљиво Јеванђеље: "И на телесновидном Његовом изгледу (= Христовом лику, икони) на дасци могуће је схватити оно исто што и у богописаним Јеванђељима" (PG 99, 340).
3. Сабор одржан 843. године (у Недељу Православља, 11. марта), у Светој Софији у Цариграду, потврдио je одлуке Седмог Васељенског Сабора у Никеји и коначно афирмисао теолошки и црквени карактер православног иконописања и почасног поштовања (= љубавног поклоњења) одаваног у Цркви светим иконама.

Интересантно је запазити да Саборник Православља све то повезује у једну целину: Цркву као вернике, живе иконе Божије, и Цркву као храм украшен светим иконама, сликама овагогоћеног Бога и Божијих прослављених угодника. То je аутентично литургијско поимање Цркве, јер се сабрање верних, као живе деце Божије, и Христовог и Светитељских Ликова, изображених на светим иконама и фрескама, потпуно православно доживљава тек у склону свете Литургије, на којој се прославља Бог: вером и молитвом, речима и славословљима, делима и сликама и уопште целокупном литургијском стварношћу, литургијским животом и праксом Цркве. Тиме је јасно указано на нераздвојну повезаност светих икона са богослужением, са Евхаристијом (=Литургијом) Цркве, коју служи "пуноћа благочестивих" (το πλήρωμα των εύσεβούντων), како се каже у Синодику, тј. сав црквени клир и народ, са својим Епископом и свештенством на челу. (Подсећамо да реч "литургија" првобитно и значи "свенародну јавну службу").
Неописиви Логос Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога, исповедајући наше спасење - делом и речју га изображавамо."
(Триод, Недеља Православља, глас 8)


10. Очигледно je свакоме познаваоцу текстова аката и одлука светог Седмог Васељенског сабора у Никеји да постоји органска веза између поштовања светих икона и поштовања Светитеља - у Цркви Богочовека Христа. Није то било случајно да су иконоборци, одричући поштовање светих икона, врло брзо почели одрицати и поштовање Светих у Цркви. На то су им Свети Оци Седмог Васељенског сабора одговорили врло директно и недвосмислено: ко не поштује иконе, тај не поштује ни саме Светитеље Божије. а тим самим он не поштује ни самога Христа Богочовека, јер не поштује него управо пориче тајну и реалност Његовог оваплоћења и очовечења.

А ево, укратко, библијског есхатолошког значења Иконе: Света православна икона има на себи, и уметнички изражава и открива нам своју литургијску природу, ону другу, есхатолошку стварност, оно на њој и кроз њу присуство небеске и вечне освећујуће и просветљујуће и обожујуће светлосне благодати Духа Светога. О томе нам, између осталих, карактеристично сведочи и свети патријарх Фотије у својој 76. Посланици: "Свете иконе нису више дрво (даске) ... нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати (Св. Духа), него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне поштовања и прослављања". И још додаје свети патријарх: "Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено, сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога" (Писмо 6,18; издање Valeta, London 1864).