Историја Реформације

Томас Кауфман: ”Спасени и проклети. Историја Реформације”

Реформација је темељно променила свет као никоји други догађај од краја антике. Од тада ни католичанство није остало исто. Томас Кауфман, професор еклисијалне историје у Гетингену, испитује ову религиозну револуцију у временском сегменту, који износи више од сто година, у делу „Erlöste und Verdammte. Eine Geschichte der Reformation“, C.H.Beck, München 2016.

Његова слика  Реформације је дата у јарким бојама и живој драматици огорчене борбе за небеско царство и земаљску моћ. Реформација је настала изван политичких и културних центара Европе, али је њен силовити талас немиром захватио целокупни континент. Много је спекулисано о томе који су то социјални и политички чиниоци били одлучујући за њен настанак.

Томас Кауфман, један од најбољих познавалаца Реформације, види најважније динамична језгра и енергетске чворове у самој религији. Реформаторима је на првом месту било стало до спасења душа. Када је папа осудио Лутерово учење, Лутер је видео папу у вечном проклетству. Тако је расцеп добио сопствену динамику. Мржња и проклетство су нагнали људе у рат у нади на спасење, проносећи идеје Реформације у најзабаченије углове овога света.

Томас Кауфман показује на очаравајући начин како је тај катаклизмички земљотрес наречени Реформација радикално преобразио религиозну топографију Европе и какве консекутивне потресе она доживљава до данас.

Кауфманова књига нема за објект само личност реформатора, већ велику панораму ове религиозне револуције. Суштински за ауторов поглед јесте да Реформацију не чине појединачна учења Лутера, Цвинглија, Калвина, већ њихова ”примена на делу” у црквено-друштвеним променама. Конкретно, Кауфман везује Реформацију са Лутеровом критиком индулгенција (”опроштајница”) и преображајима који су довели до расцепа са Римокатоличком Црквом, односно настанак једне од Рима независне, локалне, територијалне и националне протестантске цркве. Крај тог процеса драматичних преображаја, односно Реформације у конфесионалном и институционалном смислу може се сматрати крај 16. века, односно Едикт у Нанту, у Француској (1598).

Ма колио Реформација била интернационална, истиче Кауфман, ”на почетку је био Лутер”. Отуда и представљање европске Реформације мора њиме имати полазну тачку. Фундаменталну улогу Лутера је тешко разумети без историјске констелације у Немачкој око 1520.г. Кауфман види у различитим црквеним, културним и политичким чиниоцима, који су Лутеровом деловању допринели, посебно откриће штампања и могућности за публицистичким деловањем. Лутер је имао успеха, односно он је преживео, јер је створио потенцијално неограничену јавност која га је штитила од репресија. Тако је Лутер постао први осуђени јеретик који је преживео благодарећи медијуму штампе. Он је уједно и први који је знао да своју огромну списатељску обдареност примени преко новог медијума. Кауфман показује како је проналазак штампе био пут да се Лутерови теолошки списи шире кроз земље и регионе и да делују својим сопственим реформаторским импулсима.

Потоњих деценија су се ти импулси сажели у схватања са аспектима различитих покрета и слили у лутеранску, реформистичку, ”радикалну” и другу струју и деноминацију, ступивши у опреке једне са другима. У најбољем случају их је спајала само још политичка борба са Противреформацијом. За нововековни протестантизам Реформација означава полазну тачку за заснивање новог идентитета. Магистрално дело које о 500-годишњем јубилеју Реформације са дубоком историјском ерудицијом, наративном напетошћу, критичким и сигурним судом осваја читаоце.

Протопрезвитер Зоран Андрић, Минхен