Историја Реформације као историја идеја
Дармејд Мекалох, професор црквене историје на универзитету у Оксфорду и члан Британске академије наука, аутор је више угледних књига, међу којима су најпознатије Thomas Cramner: A Life and The Boy King: Edward VI and the Protestant Reformation.
Пред нама је његово стандардно дело о револуционарној епоси Реформације – Diarmaid MacCulloch: Reformation. Europe's House Divided 1490-1700. Penguin Books 2012.- сада доступно и у џепном издању
Лист The Guardian је ову монументалну студију од хиљаду страница назвао „најбољом књигом која је икада написана у овој области“. Јубиларне 2017. г. навршиће се пет стотина година од Реформације, односно од 31. октобра 1517. када је Мартин Лутер у Витенбергу изложио својих 95 теза које су означиле почетак Реформације и тиме проузроковале радикални theological turn (теолошки обрт) који је конфесионалну топографију Европе трајно изменио.
У припреми овог јубилеја књига британског теолога и историчара може имати важну улогу у стратегијским public relations. У делу чији енглески поднаслов гласи Europe’s House Divided 1490-1700, што бисмо, по смислу, могли превести са „Поцепано јединство Европе“, аутор излаже густо саткану панораму Реформације која је трајно утиснула конфесионални профил Европе и њених региона. Кроз опис догађаја у појединачним земљама Реформације настао је фасцинирајући историјски компендијум политичких, друштвених и менталних процеса на целокупном европском континенту. Аутор је за ово капитално дело добио награду Британске академије наука и одликовање National Book Critics Circle у Америци.
Писац компонује овај колосални мозаик више као историјску но као теолошку грађу, реконструишући менталну слику религиозности у тој динамичној епоси.
У свеукупном европском прегледу Реформације улога и место Мартина Лутера је у апсолутном фокусу. Аутор га портретише као харизматичног монаха и катализатора реформаторских процеса који нису монодимензионална потрага за Божијом благодаћу само средствима теологије, већ представљају и дубоку историјску цезуру и културну револуцију са епохалним последицама.
Појам Реформације је веома широко захваћен. Животу и делу Лутера, Цвинглија и Калвина посвећена су опсежна поглавља, а Реформација је представљена као нова шифра „епохе конфесионалности“. Аутор исцрпно описује и Противреформацију – inter alia - покољ Вартоломејске ноћи, концил у Тријенту, као и ратове реформатора са противреформаторима. Њему није искључиво стало до црквене историје, већ до модерне историје Европе и реконструкције заједничког „латинског наслеђа католика и протестаната“, које је запечатило идентитет Европе, односно означило трајно „раздељено наслеђе“ у Цркви Запада.
Структура ове књиге је неуобичајена: први од три основна одсека гласи „Заједничка култура“ и обухвата период до 1570. г. Аутор је мишљења да су конфесионалне прилике још биле отворене пре тога датума. Тек након војних обрачуна у Шкотској, Француској и Холандији 1650-тих година било је јасно да је судбина Европе у томе да буде раздељена. Тек се тада формирају јасно оцртани конфесионални идентитети и границе вероисповедних система. Други део је насловљен „Деоба Европе“ 1570-1619, са поглављем о Тридесетогодишњем рату, и једним дигресивним екскурсом – „Британско наслеђе“ 1600-1700. Трећи део је насловљен „Животни модели“ - то је дијахрони преглед друштвених и идејних гледишта Реформације. Овде је реч о различитим конфесионалним културама; на пример, о времену, смрти, животу и љубави. Велико закључно поглавље о „последицама“ представља неку врсту резимеа конфесионалних разлика и констатује да је хришћанство било и пре 1500. г. „најтолерантнија религија у светској историји“.
Мекалохова историја је и материјалима и мислима невероватно обилата књига у којој је Европа подробно обрађена, од Гренланда до Малте, од Канарских острва до Естоније и даље, премашујући географске међе, до описа прилика у Америци, на Далеком Истоку и у Африци. Помпезна поворка краљева, реформатора, папа, калуђера и шамана дефилује на историјској бини. Реч је о вероисповестима, али и о техници ливења звона, како о индулгенцијама, тако и о масонским ложама. „Но, у свему су идеје биле одлучујуће“, аподиктички истиче аутор. Реформација се може разумети само ако се та јединствена снага идеја појми у новој испосвесној парадигми. Мекалохова студија је сјајан историјски и теолошки компендијум реформаторских идеја, чији је петовековни јубилеј на прагу.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
