Историја Срба у Америци је историја Америке

У Канцеларији за дијаспору и сарадњу са Србима у региону представљена је књига Сви путеви воде у Џексон аутора Милине Јовановић. Издавач: Епархија западно-америчка, Себастијан прес, издање на енглеском језику (2013), стр. 237.

У препуној свечаној сали слушало се два сата право историјско предавање о Србима који су већ други век на тлу Калифорније за собом остављали снажне трагове, управо као што то чине и данас. У Америци се ауторка, социолог по струци, бавила десет година истраживачким радом користећи у својој методологији многе параметре како би уобличила истраживање у једну студију која је на енглеском језику преточена у књигу „Сви путеви воде у Џексон“.

Можда само наизглед случајно, могло би се рећи „Сви путеви воде ка цркви Светога Саве“, која је најстарија црква на западноамеричком тлу.

За локацију где ће бити изграђена прва српска црква у Америци, изабрано је узвишење које доминира  над севернокалифорнијским рударским градићем Џексоном. У то време у Џексону и околини живело је неколико стотина српских досељеника, приспелих махом из Херцеговине, Боке, Црне Горе и Војводине. Иако сиромашни, јер је већина наших исељеника радила најслабије плаћене послове, одушевљено су прихватили идеју о градњи цркве и прионули на посао. Без обзира на тешкоћу, српски исељеници су успели да изграде лепу цркву од фино тесаног камена са великим звоником. Осветио ју је 4. децембра 1984. тадашњи јеромонах Севастијан Дабовић. Цркву је живописао иконограф Милоје Милинковић. Свештенослужитељ Севастијан Дабовић је изображен први пут, и то у овој цркви Светога Саве захваљујући иконографу Милинковићу.

Како сведочи и књига Милине Јовановић, тадашње земљиште које су Срби купили за изградњу цркве,  није тада било репрезентативно, али је данас наша Црква незаобилазно место, симбол Џексона, јер се види са самог уласка у град. Овде су Срби себе уткали у америчку историју, те битисање Срба у Калифорнији није само српска историја, него и америчка. Као добри људи, домаћини, градитељи, ствараоци, на одговорним местима, Срби и њихови потомци су изборили своје аутентично и препознативо место изванредно сарађујући са другим народима.

Занимљиво је да је овај део Америке успео да сачува свој систем вредности и не допусти да подлегне медијском притиску у смислу да су Срби лоши, како се то већ две деценије представљало грађанима Америке и свету.

„Калифорнија није правило, али је изузетак по овоме“, казивала је Милина Јовановић, чији су испитаници са којима је обавила разговоре, одговарали да су Срби добар и кооперативан народ. Испитаници су углавном (90%) одговарали на енглеском језику, јер је то генерација код које се увелико већ изгубио матерњи језик. Сазнали смо да нема школе за српски језик, да се богослужење служи највећим делом на енглеском језику.

Кринка Видаковић Петров, књижевник и научни радник, једно време амбасадор наше земље у Израелу, у свом казивању о овом изузетно драгоценом сочињенију извела је малу студију студије не препуштајући да било шта пропусти: ставила је нагласак управо на бројним именима заслужним за очување нашег идентитета, језика, културе, вере о којима ауторака књиге казује, дајући кратке записе о њиховом животу и раду, и преточивши транскрипте њихових разговора. По имаенима наших Србаназвани су једна део аутопута, улица, парк.... у Џексону. Незаобилазна личност без које ми Срби не можемо, а ни Џексон, јесте г. Мило Радуловић, коме је посвећена пажња у вези с проблемом макартизма, и који је увелико помогао ауторки у њеном раду.

Милина Јовановић, која већ две деценије живи у Америци, бави се и питањем жена, што је и иначе једна од преокупација у њеним социолошким радовима. Наше жене у Калифорнији су остајале рано удовице, јер су мужеви, рудари, због  радних услова, обољевали и млади умирали. Биле су то изразите супруге и мајке које су изводиле на пут по неколико деце; истовремено биле су активне и у српској и у америчкој друштвеној заједници, предане вернице, привржене доброчинитељству у раду Кола српских сестара.

О самој књизи казивао је г. Вјекослав Радовић, новинар, који је запазио да аутор књиге „Сви путеви воде у Џексон“ користи термин Златни Запад, што није уобичајено. Ово истраживање и књига могу бити образац другима, као и нама у Србији, посебно младим нараштајима, како сачувати свој идентитет, јер без материјалних сведочанстава у будућности нећемо моћи да казујемо истину. О књизи су се, иначе, похвално изразили и амерички новинари и ствараоци: Michael Parenti, Joe Lauria, Georg Wright, као и Андреј Грубачић из Асоцијације професора Калифорнијског института.

На насловним корицама књиге је уметнички рад Amador County Епископа западно-америчког Максима, захваљујући којем је књига угледала светло дана.

Представљању књиге, поред многих гостију, присуствовали су уредник Американског Србобрана г. Александар Петров; протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве; управитељ Издавачке фондације и Штампарије Српске Православне Црквег. Градимир Станић, као гђа Оливера Милановић из Међународног радија Србија, који постоји непуних осам деценија.

„Ви сте Срби у Џексону срећни, јер знате ко сте!“  - реченица је која се често може чути међу суграђанима Калифорније.

Пред промоцију у Њујорку наредне недеље, Канцеларија за дијаспору и сарадњу са Србима у региону, у чије име је домаћин био г. Миодраг Божовић, поново је била Српска кућа чије срце куца за све Србе широм света. Српски валцер и америчке композиције на виолини извела је докторанд виолине Радмила Вардалић.

Организатор овог сабрања био је портал Српска дијаспора интернет новине сербске.

Ова година биће посвећена и оцу Себастијану Дабовићу.

Велики труд и рад Милине Јовановић показао је само мали део српских вредности на америчком континенту. Милина је наш путовођа за даљи рад и сведочење истине о српском роду у свету.

Свештеник Себастијан Дабовић

Иако Српска Православна Црква у данашње време има добру организацију у Калифорнији, њени почеци били су  тешки и скромни. Калифорнија је путнике намернике свакојаких профила, од авантуриста, револвераша и коцкара до обичних и сиромашних трагалаца за срећом и бољим животом, почела привлачити 1848. године када је на северу државе пронађено злато. За нас је значајно сазнање да се у породици Илије Дабовића из Петијевића код Херцег Новог, једног од првих српских исељеника, 1863. године родио син Јован који ће коју деценију касније постати пионир српског Православља на „Новом континенту“. После завршене гимназије у Сан Франциску, млади Јован очигледно дубоко побожан, даље школовање је наставио у Русији, на  православним духовним академијама у Кијеву и Петрограду, где је 1887 . замонашен и рукоположен у чин јерођакона. Уз монашки постриг примио је и световно име Севастијан. После тога чина службовао је као ђакон руском владики на Аљаски у граду Ситки све до 1892. године, кад је упућен на духовну службу у Калифорнији. У то време у Америци није било српских свештеника, па су се рани српски емигранти нашли под духовном јурисдикцијом руског владике са Аљаске као, усталом, и сви православи на тим просторима. Срби су хтели да оснују своју  националну православну заједницу и да изађу испод скута руског свештенства. Компромис је пронађен тако што је при Руској цркви основана Српска мисија којом је она тек лабаво управљала. На челу Мисије нашао се управо отац Севастијан Дабовић, који је том приликом, 1892, рукоположен у чин  јеромонаха, а 1894. освештао цркву Светога Саве у Џексону.

Зорица Зец