Историјат храма у селу Бучје, Славонија
Село Бучје налази се на путу од Пакраца ка Пожеги и данас припада општини Пакрац. У току турске владавине Славонијом, у XVI и XVII веку, Бучје и околна села била су попришта интензивних миграција ка подручју северне Хрватске, али и сталних досељавања нових православних становника из јужних крајева под Турцима. У селу је 1741. године подигнута црква Светог Николе на, како је већ тада подвучено, старијем култном месту, а осветио ју је Епископ Пакрачко-славонски Софроније Јовановић.
У инвентару из 1759. године помиње се постојање цркве у суседном селу Бранешци и каже се да је она новосазидана каменом и још увек неосвећена. Већ 1762. године помиње се зидање нове цркве у Бучју, што би навело на помисао да се радило о два сакрална топоса. Због близине двају села, могуће је да је ипак у питању једна црква, сазидана до 1759. године, а да је парохијско седиште прешло у Бучје.
Из 1767. године потичу архивски документи који сведоче да је тадашњи Пакрачко-славоснки епископ Арсеније Радивојевић имао проблема са управом пожешке жупаније, која га је ометала у настојањима да доврши зидање цркава у Пакрацу и Бучју. Илирска дворска депутација је, у настојању да реши настали спор, директно од Митрополита Павла Ненадовића затражила да се израде нацрти и трошковници радова за обе цркве. Тек из 1793. године потиче архивска вест да је у Бучју дата капара од 100 форинти ''пилтаору'' (од нем. Bildhauer - резбар) за израду новог иконостаса у храму, што би значило да су сви грађевински радови до тог времена били довршени. Вероватно је тада бучјанска црквена општина одлучила да свој стари иконостас, који је морао постојати у цркви од њеног оснивања, замени новим и то у раскошнијем облику познобарокне позлаћене резбарије. Стари је иконостас 1803. године продат цркви у Кукуњевцу за 50 форинти.
Према визитационом извештају из 1810. године црква је цела била зидана, али је још увек имала дрвени звоник. Један занимљив путопис из даруварске и пакрачке околине, штампан 1890. године, описује бучјанску цркву – за оно време и за тај крај, била је ''изненађујуће'' велика, нова црква. Путописац сведочи да је зидана ''још ... сто година'' пре његовог доласка, али да је обновљена 1852. године и да је тада на њој подигнут торањ ''на октогон'' (sic!). Испод тог ''главног'' торња видела су се још четири торња са шиљцима, па је она због тога аутору путописа изгледала ''некако неправославно...''. Црква у Бучју поново је обновљена 1895. године и 1926. године. Према описима савременика, радило се о цркви вредне архитектуре и значајном локалном православном саборишту. Црква је потпуно срушена 1942. године, а након Другог светског рата није обнављана.
Извори и литература:
МСПЦ, АПЕ, Архивска грађа XVIII века, 1793-1794; МСПЦ, АПЕ, Архивска грађа XIX века, 1803; МСПЦ, АПЕ, Архивска грађа XIX века, 1810; МСПЦ, АПЕ, Архивска грађа XX века, 1.7.-31.8. 1926; М. Петровић, У горњој Славонији, 33; Р. Грујић, Грађа.., 120-121; С. Гавриловић, И. Јакшић, Грађа о православним црквама.., 131; Д. Кашић, Српска насеља.., 306-307, Ј. Кемпф, Око Псуња, 25.
Извор: Епархиај славонска
