Историјат Патријаршијске библиотеке

На углу улица Симе Мирковића и Краља Петра налази се палата Патријаршије Српске Православне Цркве. Њен претходник је био Митрополијски двор, а пре њега на том месту се налазио конак Кнеза Милоша. Патријаршија, седишта Српске Православне Цркве, данас је место две веома значајне културне институције. То су Музеј СПЦ и Библиотека. Традиција Патријаршијске библиотеке зачета је пре око 900 година, под кровом манастира Хиландар на Светој Гори, у којем је Свети Сава успоставио прву манастирску библиотеку.

Српски светитељ је утемељио и библиотеку у манастиру Жича. Наиме, прегалаштвом Светог Саве, Српска Црква је постала је самостална 1219. године, а за седиште је одређена задужбина Светог Краља Стефана Првовенчаног. Свети Сава је у жичком манастиру утемељио централну библиотеку, како се тада говорило „за све српске земље". Пренео је са Атоса већи број књига, али и дао задатак монасима да их преписују, преводе и наравно, умножавају. Копије књига просветитељ је разаслао по српским епархијама, са жељом да сваки свештеник оформи малу, локалну манастирску библиотеку.

У наредном веку Жичка или Архиепископска библиотека, морала је да буде премештена у Пећ, у којој се сместио Архиепископ Арсеније, који је наследио трон Светог Саве. Од 1346. године, библиотека мења назив, следећи уздизање Архиепископије у ранг Патријаршије. Наредне године су обогатиле манастирске ризнице многим књигама, документима, записима и другим писаним траговима, који су сведочанство културе и постојања једног народа. У време Деспота Стефана, у Београду је највећу библиотеку имао владар, јер је Деспот био веома образован. Током турског газдовања градом, нема никаквих трагова о библиотекама које су биле у српским рукама.

Прва за коју се зна да се појавила у модернијим временима је управо Митрополијска библиотека, коју је 1728. године установио Мосије (Петровић), поглавар Српске Православне Цркве. Библиотека је потом пресељена у Сремске Карловце (1737.), да би се сачувала од ратних разарања које Београд није могао да избегне. Крајем 18. века, опет ради сигурности, библиотека је пресељена чак до Сент Андреје у непосредној близини Будимпеште. Митрополит Мојсије (Путник), одлучио се на обиман транспорт на север, јер су страдања Београда била изузетно велика. У време Мађарске буне 1848. године, Патријаршијска библиотека је пренета у Београд, да би две године касније била враћена у Сремске Карловце. Митрополијско-патријаршиска библиотека страдала је 1914-15. године. Обновио ју је Партијарх Димитрије, а приватном колекцијом књига је даровао Патријарх Варнава. Највеће страдање Партријаршијска библиотека је доживела у Другом светском рату, када су усташе, које су међу првима ушле у Београд, комплетну библиотеку пренеле у Загреб. Након рата, уз доста напора, неизмерно благо Патријаршије је у доброј мери откривено и из Загреба враћено у Београд. Главни „трагач" био је професор Радислав Грујић, који је у извештајима навео да је пронађено српско благо „једва стало у четрдесетак камиона". Држава није хтела да помогне Српској Православној Цркви да отето врати, па је Црква морала да подигне кредит код Министарства просвете да би платила превоз из Загреба. Црква је поставила др Љубомира Дурковића Јакшића за библиотекара 1946. године. Наследио га је професор Богољуб Ћирковић који је пуних 48 година био на челу Партијаршијске библиотеке.

Извор: Глас јавности (12. новембар 2007.) - Јован Николић