Иван Д. Коста: Летња школа веронауке
Књигу је издала Српска православна општина Јасенак у Смедереву на челу са председником ЦО јерејом Ненадом Пуцаром, старешином храма јерејом Војиславом Лукићем и управником школе протонамесником Мирославом Дишићем уз благослов Епископа браничевског Господина Игњатија.
Зато, браћо моја љубазна, будите тврди, не дајте се помакнути, и напредујте једнако у дјелу Господњему знајући да труд ваш није узалуд пред Господом. (1.Кор. 15.)
О делима љубави пишем. О времену које нам даде Бог да прославимо Оца, Сина и Светога Духа, Бога нашег - Бога љубави. О данима у власти Творца датим нам да душе деце и омладине окренемо ка Њему и понудимо им Светлост неприступну и неизрециву. Сведочанства ради остављам траг у времену да се трудисмо служећи Њему у љубави на корист оних које Он највише воли - деци. Јер сам Он рече по сведочанству Лукином: Пустите децу нека долазе к мени и не браните им; јер је такових царство Божје.
И пустили смо их ка Њему. Послушали речи Христове и пустили их да Га спознају, да му се радују, диве, заволе. Из дана у дан, из године у годину бивало је све више оних којису постајали Његови. И заиста спознасмо оне речи написане Јеврејима: Бог није неправедан да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте у име његово, послуживши светима и служећи (Јев.6). Остављам сведочанство у времену да се једна заједница људи у славу Божју трудила и делала колико је умела и могла.
Нисмо били безгрешни јер таквих на земљи нема, нисмо били можда довољно дорасли времену у којем смо живелии делали али смо имали љубави и покушавали, трудили се. Образовали смо их трудећи се да се угледају на Образ вечности, грејали их љубављу указујући им на Сунце правде, учили их животу показујући им оног који је Пут, Истина и Живот и гледали како одлазе у живот носећи Њега.
Кроз биографију проте Милета како су га деца од милоште звали није могуће видети са колико љубави је један свештеник Цркве Христове сагоревао за једну замисао, замисао да у та чудна и смутна времена окупи децу а онда и народ око храма. Тај осмех строгоће помешан са љубављу сведочио је да је прошао много тога у животу али да му је служећи Богу ипак ово дело и ова замисао посебно блиска срцу. Тај његов труд имао је неку посебну чар и драж, уживао је у њој. Деца, родитељи, верници окупљени на једном месту уз послужење, причу и песму. Има ли истине у јасеначкој повести о чудесној трави и месту где су људи тражили своје подговоре на муке и проблеме не знам али да је то место специфично не могу да порекнем. Да се Господ радовао заједници љубави ни то не могу да порекнем јер сам видео и доживео да јесте. Да се народ радовао и да се са љубављу окупљао под сводове храма јесте и то нико не може оспорити.
Ова монографија је спомен проти Христовом, воштаница незаборава њему, његовом наследнику али и свима онима-нама који смо ових двадесет година били део приче летње школе веронауке. Прича и споменица на стотине оних који су допринели да ове две деценије ова „школа“ ради, постоји... од кувара, предавача, васпитача, донатора, заједнице љубави у славу Божију. Господу на суд и оцену, историји у незаборав!
Аутор
