Иван Ристић: Вера и наука

Обележја Плус, Београд 2012, стр. 303.

Ова књига се бави питањем теориjског односа науке и светских религиjа, с посебним освртом на православно учење. Разматра се питање да ли су научне теориjе у колизиjи или у складу са различитим верским учењима и у ком степену. Обухваћене су наjпознатиjе светске религиjе: православље, римокатолицизам, протестантизам, jудаизам, ислам, будизам, таоизам. Ова питања су разматрана на пољу фундаменталних наука: физике, математике, биологиjе и психологиjе.

На пољу физике показуjе се непротивречност између обjективних научних сазнања о свету и верског учења. Истакнута jе дескриптивна природа научних теориjа (коjе се не баве тумачењем суштинског узрока поjава, него само формално описуjу природне поjаве до извесне прецизности). Анализирана су ограничења научних метода као што су: нереалне и незамисливе математичке конструкциjе, подељена математика, непоуздана полазна тврђења, нерешиви системи jедначина, увећавање незнања (умножавање проблема). Због наведених ограничења научна сазнања не могу бити пут спознаjе суштине нити се могу користити као аргумент доказивања у философским расправама, посебно не као аргумент атеизма и материjализма.

У математичко-физичком поглављу наведени су примери формалне сличности између поjединих богословских теза и научних конструкциjа као што су: нематериjална основа физичке стварности, рачун бесконачности, тродимензионални еуклидски простор, физичка своjства светлости, дистантне корелациjе у квантноj механици. Обрађена jе формална сличност између ових математичких модела и неких основних богословских ставова о своjствима бића Божjег, о Светоj Троjици (триjадологиjа) и о Исусу Христу (христологиjа). Међутим, истакнуто jе да то не значи свођење целине вере на математику и науку, с обзиром на то да jе православна теологиjа апофатичка, што подразумева став да таjанствена суштина бића Божjег превазилази ограничени људски разум.

Такође се показуjе да са развоjем науке долази до све изражениjег приближавања научних теориjа религиозном, посебно православном погледу на свет.

У биологиjи се превазилази упрошћена Дарвинова теориjа еволуциjе путем нагомилавања случаjних поремећаjа гена (мутациjа) коjа jе била злоупотребљавана као упориште материjализма и атеизма. Новиjа открића показуjу да jе живот настао на много сложенији начин, као да jе вођен неком разумном силом.

У психологиjи се превазилази фроjдовска концепциjа по коjоj љубав ниjе примарна и урођена људска мотивациjа, већ се развиjа учењем на бази урођених биолошких нагона као што су исхрамбени или полни нагон. Међутим, новиjа открића показуjу да jе она сама по себи урођена, примарна потреба, што jе далеко ближе хришћанском схватању личности. Такође се анализира веза између људске тежње ка бесмртности и самоусавршавању и хришћанског поjма обожења човека.

На краjу, разматра се питање научне потпоре верском учењу. Наводе се индиректни научни докази за постоjање  нематериjалне суштине коjа стоjи у основи сложеног и хармоничног васионског порека.

Свака фундаментална физичка теориjа подразумева да постоjи нешто нематериjално, математички савршено, вечно, бесконачно, свуда присутно, а у суштини потпуно непознато, што преноси силе, међудеjства и корелациjе. Примери су апсолутан простор, етар, физичко поље, континуум простор-време, дистантне корелациjе. Особине тог ,,нечег’’ што повезуjе читав космос, одавно су познате као нека од своjстава бића Божjег. На наjдубљем нивоу физике научна теориjа долази на руб теологиjе.

С друге стране, наука нам показуjе све већу сложеност и све дубље законитости у природи коjе се приближно описуjу помоћу апстрактне и људском уму незамисливе математике. Пошто jе намогуће да такво сложено устроjство васионе настане случаjно, то инспирише на веру у разум, у нематериjалну интелигенциjу коjа стоjи иза свега тога, што има тежину као ,,индиректни  доказ’’ постоjања Бога.

Такође се показуjе да резултати савремене науке нису у супротности са веровањем да jе Бог личност. Одраз божанског ума у нашем свету jе бескраjно сложен, сложениjи и од личности, али га ми можемо доживети наjвише као личност, jер jе то граница наше моћи перцепциjе сложености. Показуjе се да постоjи слагање између научне представе о устроjству космоса и православног Откривења о постоjању личног Бога коjи jе Љубав, коjи jе Света Троjица и Богочовек Исус Христос.

У закључку се истиче да се наука подjеднако слаже са разним религиjама по питању постоjања Бога као савршеног бића коjе jе створило и одржава васиону. Међутим, узима се у обзир и научно откриће да jе љубав у суштини људског бића, подjеднако као и остала суштинска своjства. У том смислу се наука наjвише слаже са исконском хришћанском и православном вером, коjа, за разлику од осталих, jедина учи да jе љубав у суштини бића Божjег, као што су и остала Његова суштинска своjства.

Протођакон Радомир Ракић, Dr. h.c.