Ивањдан у Сутивану код Бијелог Поља
У храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, 7. јула је служена света Литургија и одржан свенародни сабор.
Литургију су служили протојереј-ставрофор Мираш Богавац, протојереј Дарко Пејић (надлежни парох), јеромонах Дамаскин, настојатељ манастира Подврх, јереј Стаменко Станковић и ђакон Никола Скопљак.
Бесједећи вјерном народу, протојереј Дарко је подсјетио да у овом дану црква слави савршену породицу: Захарију, Јелисавету и сина им Јована. “Нису имали дјеце до дубоке старости, међутим, ни у једном тренутку није престала њихова нада, чврста и постојана вјера у једнога Бога, да Бог хоће и може све. И подарио им је Господ у дубокој старости чедо, на радост“, бесједио је отац Дарко. Међутим за њих, истиче он, овдје на земљи није било радости, јер је Ирод, сазнавши за рођење његово послао да га ухвате и убију, јер је мислио да је он цар Јудејски, онај који ће му преотети трон.
“Дошавши, војници су нашли само оца његовог, Захарију и убили га зато што није хтио и није знао да им каже гдје му је чедо његово новорођено. А мајка Јелисавета је са њим, као и многе жене из тих крајева тада, отишла у пустињу Јорданску да спаси новорођено дијете. Црквено предање нам каже да се убрзо у пустињи и она упокојила, и да је Свети Јован Крститељ постао препуштен себи и Анђелима Господњим. И да су га анђели у пустињи подигли. Он никада у уста своја није ставио парче хљеба или кап вина. Храна су му били трње, пелин, дивље биље и дивљи мед. Није имао куће, спавао је на пустињском пијеску, одјевен само у хаљину од камиље длаке. Бити Претеча било је тешко. Много је лакше, браћо и сестре, било Апостолима и онима послије њих, као и данас нама. Али, ићи испред Христа, док се још свијет и народ и људи нису били промијенили, него су били пуни зла и горчине, било је веома тешко. Те и такве људе поправљати, позивати на покајање, молити се за њих, учити их, савјетовати, заклињати и преклињати није било лако. То је још једна чаша горчине и жучи, коју је он, Свети Јован, добровољно испио. Он је, драга браћо и сестре, и прије Христа и испред Христа и у ад сишао и умрлим прецима проповиједао Његов долазак. Можете тек мислити шта га је тамо чекало и шта га је све тамо снашло, тамо гдје је владао ђаво и зло. Требало је запалити искру вјере и љубави према јединоме Богу. Све је то, браћо и сестре, Свети Јован храбро и честито поднио. Плата за његов труд овдје на земљи била је одсјечена глава од стране Ирода и оних који су му следовали. Знате шта се дешава са човјеком који добије истину у лице, он, или се покаје и поправи или омрзне још више истину и онога који је свједочи. И ми данас, лако можемо препознати себе какви смо, ако видимо волимо ли Бога, волимо ли Светога Јована, волимо ли једни друге и помажемо ли једни другима. Ако то не чинимо и немамо ништа од тога, нисмо ни Господњи ни Јованови, него смо, на жалост, гори од оних којима је Јован проповиједао и говорио: “Породи аспидини, покајте се јер се ближи царство небеско“, бесједио је отац Дарко.
Он се захвалио свима који су уградили себе у дивну светињу у Сутивану, и позвао да долазе у цркву, нарочито старије.
“Ми често кажемо нека иду дјеца, ми смо стари за то. Међутим, нисмо рекли, пошто смо стари, нећемо више да једемо хљеба, нећемо више да пијемо воде, нећемо више да живимо живот земаљски, него га живимо и уживамо, а за духовну храну не бринемо, већ очекујемо да други хране и нас и дјецу нашу. Друго је молитва, и оно што сам хтио да кажем, молитва и молба оним који до сада још, поготово из ових крајева и ових села, нису уградили себе у ову светињу. Не треба да пропусте ту прилику, због себе, потомства свог, зарад онога да будемо дјеца Божија, да будемо сви заједно и људи и комшије и браћа. Нека пожуре и нека уграде дио себе у ову светињу, јер уградивши себе овдје уграђујемо себе и у Царство небеско, спајамо раскинуту везу између предака наших и потомства нашега“, каже отац Дарко. Има на једном храму, подсјећа он, написано: “Очеви наши саградише, синови порушише, унуци обновише“. -Ово је јединствена прилика, гради се храм из темеља, да се сви уградимо у њега, да сви једно будемо“, рекао је отац Дарко. Он је истакао да ће од септембра вјероватно опет почети пракса служења литургије сваке прве недјеље у мјесецу у овом храму.
Послије литургије мјештани Сутивана и околних села приредили су трпезу љубави за вјерни народ, који се читавог дана окупљао у светињи и испред ње. Градња храма почела је 2007. године, а ове године завршена је спољна фасада. Остао је још дио радова на унутрашњем уређењу.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
