Из православне ризнице тумачења Светог Писма

У прошлом прилогу покушали смо да протумачимо Спаситељеве речи у Еванђељу по Јовану упућене Марији: „не дотичи ме се" (Јн 20, 17). Сада ћемо ову епизоду довести у шири контекст и повезати је са причом о неверном Томи (Јн 20, 24-29), у којој је такође главна тема непосредни, физички додир са Васкрслим Господом.

У прошлом прилогу покушали смо да протумачимо Спаситељеве речи у Еванђељу по Јовану упућене Марији: „не дотичи ме се" (Јн 20, 17). Сада ћемо ову епизоду довести у шири контекст и повезати је са причом о неверном Томи (Јн 20, 24-29), у којој је такође главна тема непосредни, физички додир са Васкрслим Господом. Ова прича на неки начин коригује извесна разумевања речи Господњих „не дотичи ме се" која су могла довести у сумњу Христово телесно васкрсење.

Христово васкрсење увек је била омиљена тема аутора који су писали против хришћана. Још у другој половини 2. века, незнабожачки философ Келс писао је против хришћана и његово дело је прво систематско побијање хришћанства у историји Цркве. Већина овог дела сачувана нам је код црквеног писца Оригена, у његовом спису Против Келса, захваљујући томе што је Ориген опширно и коректно цитирао из Келсовог дела које је изгубљено.

У погледу Христовог васкрсења, Келс пише: „Ако је Исус заиста желео да открије Божију силу, онда је требало да се појави баш пред онима који су га злостављали и онима који су га осудили, и уопште пред свима ... пошто се свакако није бојао ниједног човека, јер је већ умро и, како ви тврдите, био Бог и свакако није послат у свет да би остао скривен од њега ... Иако му се приликом његовог телесног деловања није веровало, он је проповедао свима без разлике; када је пак устао из мртвих и имао прилику да изазове јаку веру, он се појавио само пред једном женом и његовим следбеницима и то тајно и узгредно ... Као кажњеник показао се дакле свима, а као Васкрсли само једној особи, док је у ствари требало да буде супротно."

НЕУСЛОВЉЕНОСТ ВЕРЕ

У извештајима Еванђеља Васкрсли Христос се заиста јавља неколицини жена и својих ученика. Заиста, да се јавио свима без разлике реалност вере била би укинута и Христос би се показао као онај који принудно успоставља своју власт над људима који не би имали куд него да га прихвате. Слобода вере и предавања једној другој реалности у односу на чулну, опипљиву, тварну и каузалну, била би укинута и Васкрсење би било још један у низу историјских догађаја заробљених у тварност и пролазност, наметнут човеку као усуд против кога не може ништа. Међутим, Еванђеља нам управо предочавају да је реалност Васкрслог Христа једна нова реалност у коју су најпре позвани да уђу они који су познавали Исуса по телу, жене које су га волеле и помагале му и ученици који су га пратили и слушали за време његовог земаљског живота.

ТОМА И МАРИЈА: ДВА ПРИСТУПА

Перикопа о неверном Томи показатељ је колико је догађај Васкрсења Христовог потресао и пореметио све представе које су и најближи ученици то тада могли имати о њему. Марија није додирнула Васкрслог на његов сопствени захтев, а Тома га није додирнуо иако му је Господ то понудио. Наиме, Христос се обраћа Томи, који није био са ученицима приликом претходног јављања Господњег ученицима (те стога није добио Духа који је остале ученике оспособио да схвате сву истину христолошког догађаја) и који не жели да верује њиховој причи о Васкрслом ако не добије материјални доказ, тј. прилику да дотакне тело на крсту Распетог. Христос се обраћа Томи следећим речима: „Пружи прст свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и стави је у ребра моја, и не буди неверан него веран" (Јн 20, 27). Уместо да учини што му је Господ рекао, Тома одмах исповеда: „Господ мој и Бог мој" (Јн 20, 28), чиме на нивоу приповести први пут долази до исповедања Исусовог божанства, истог оног божанства које је читаоцима познато још од самог почетка, од пролога Еванђеља по Јовану (Јн 1, 1).

АМБИВАЛЕНТНОСТ ЖИВОТА У ВЕРИ

На тај начин затвара се круг: у прологу најављени Логос коначно бива препознат у личности Васкрслог Христа. Еванђеље се ближи крају. У тексту се дакле не наводи да је Тома дотакао Господа, не наводи се да је учинио оно на шта га је позвао. Занимљиво је да Васкрсли Христос Марији после њеног обраћања са „учитељу" забрањује да га додирује, док Томи, без обзира на његово неверовање пружа могућност да га опипа. Чини се да ни Маријино обраћање са „учитељу", ни Томина тежња за опипљивим доказима не изражавају пуну истину о Исусу Христу, тј. не изражавају његов божански идентитет. Тек са исповедањем „Господ мој и Бог мој" долази се до истинског познања тога ко је заправо Исус Христос. Међутим, Господ уместо да потврди Томино исповедање, упућује му укор: „Пошто си ме видео поверовао си". Блаженство припада другима, припада свим генерацијама хришћана који у вери прослављају Васкрслог Христа до данашњега дана: „Блажени који не видеше, а вероваше" (Јн 20, 29).

Приповест о Томи још једном подсећа на амбивалентност живота у вери. Реалност Васкрслог остаје неухватљива. Ни Марија ни Тома нису примили Духа познања, али прва је љубављу постала благовесник Васкрсења ученицима, док је други поред своје сумње први исповедник истинског идентитета Бога Логоса. Приповест показује да Бог налази пут до срца људи и на необјашњиве начине и уводи их у реалност вере. Тако се потврђују речи да „Дух дише где хоће" (Јн 3, 8) и да Бог „Духа не даје на меру" (Јн 3, 34). Улазак у реалност вере остаје отворен.

Приповести о забрани Марији да додирне Васкрслог и позив Томи да га опипа у новој реалности васкрслог тела отварају још једно значајно питање, наиме питање о телесном васкрсењу Исуса Христа. Еванђељске приповести не остављају сумњу да је Христос телесно васкрсао (осим можда Јн 20, 17). Васкрсли није доживљен као фантом, као ходајући дух. Да Христос није телесно васкрсао гроб не би био празан, он не би обедовао са ученицима, не би позвао Тому да га додирне.

„ТЕЛО ДУХОВНО"

Међутим, његово постваскрсно тело је промењено: ученици у Еванђељу по Луки и Марија Магдалена у Еванђељу по Јовану не могу одмах да га препознају, он се креће у простору тако да може да се појави у некој просторији, а да не отвори врата (Јн 20, 19.26) или на исти начин да нестане (Лк 24, 31). Све то показује да његово васкрсло тело не поседује димензије као остала тела. Питање „материјалности" Христовог васкрслог тела поставило се веома рано у хришћанској теологији. Један од првих који покушава да се приближи овој теми која измиче људској моћи поимања био је Апостол Павле. На тај начин Апостол показује да су хришћани позвани да промишљају своју веру и да веровати не значи обитавати у сфери ирационалног, већ сведочити и другима посредовати свим расположивим средствима тајну спасења у Христу.

Наиме, Апостол сматра да је васкрсло тело промењено у односу на овоземаљско, пропадљиво тело. По њему је васкрсло тело, „тело нетрулежно" (1Кор 15, 42), тело „у слави" и „сили" (1Кор 15, 43), да је то „тело духовно" (1Кор 15, 44). Сви Апостолови наводи су покушај приближавања тајни Васкрсења која се у крајњој инстанци не може појмити, већ се над њом може само промишљати и домишљати које би исксутвене категорије доступне човеку биле најадекватније да се ова тајна опише.

У сваком случају, Еванђеља инсистирају на томе да је Христос васкрсао телесно, што је залог за васкрсење свих који у њега верују, као и једно коначно Божије ДА творевини коју је Бог толико заволео да је Сина свога Јединороднога послао да је спасе од смрти и пропадања. Или речима Апостола Павла: „Јер Син Божији Исус Христос ... не постаде да и не, него у њему постаде да. Јер колико је обећања Божијих, у њему су да и у њему су амин, Богу на славу кроз нас. А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати и даде залог Духа у срца наша" (2Кор 1, 19-22).

РЕАЛНОСТ ВАСКРСЕЊА

Приповести о забрани Марији да додирне Васкрслог и позив Томи да га опипа у новој реалности васкрслог тела отварају још једно значајно питање, наиме питање о телесном васкрсењу Исуса Христа. Еванђељске приповести не остављају сумњу да је Христос телесно васкрсао. Васкрсли није доживљен као фантом, као ходајући дух. Да Христос није телесно васкрсао гроб не би био празан, он не би обедовао са ученицима, не би позвао Тому да га додирне.

ОВАПЛОЋЕНИ ЈЕ ВАСКРСАО

Христос се обраћа Томи следећим речима: „Пружи прст свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и стави је у ребра моја, и не буди неверан него веран" (Јн 20, 27). Уместо да учини што му је Господ рекао, Тома одмах исповеда: „Господ мој и Бог мој" (Јн 20, 28), чиме на нивоу приповести први пут долази до исповедања Исусовог божанства, истог оног божанства које је читаоцима познато још од самог почетка, од пролога Еванђеља по Јовану (Јн 1, 1).

Извор: Православље