Из Васкршње поруке Епископа источноамеричког Иринеја

И рекоше један другоме: 'није ли наше срце горело у нама кад нам је говорио успут и тумачио нам Писма?' (Лука 24,32)

Нека би се ово радосно, пасхално горење срца, које тога дана окусише Св. Апостоли Лука и Клеопа, на истоветан начин, живим присуством Васкрслог Христа, најљубљенији, дотакнуло данас и свију нас. Да Васкрсли Господ отвори очи срца нашег, потребно је да ми, у нашем свакидашњем живљењу, постанемо слободни од предрасуда, здрави од сваког слепила. Потребно је да превазиђемо себе, своје сопствене недостатке, да уклонимо запреку спорог срца, да би Он, Васкрсење и Живот, остварио у нама, наше сопствено васкрсење.

Сведоци смо ипак да, и поред свеприсутне победе Васкрсења, вапај и туга још бораве на овоме свету. Зашто? Јер многи међу нама не прихватају Христову победу над грехом као своју сопствену, па тако не бивајући у стању да се Њему, једином Победитељу смрти, свесрдно и свецелосно предају. Често нисмо у стању да збогосионогсекуларизма увидимо, колико и како су мрачна дела овог света узрок нашем духовном, па чак и физичком краху.

Док је тачно пре годину дана, на Васкрс, 01. маја 2016. године, једна од наших највећих  светиња, Саборни храм Светога Саве у Њујорку, био захваћен катастрофалним пожаром, пламен који је прогутао и наша срца упалио је и разно-светска реаговања. Разјарена ватра и њени демонски пламени, који су пробили свештену мирноћу те радосне пасхалне вечери, прогутала је и блистави ентеријер наше историјске, стошесдесетпетогодишње Саборне цркве. Једна читава епоха,заувек је уништена.

А ко да не одреагује на овакво опустошење? Свакō, па и оно најокорелије, неверујуће срце, не би могло поднети овакав бол без јецаја и уздаха. Чак и камени темељи и узвинуте зидине повикали су под тежином терета, акако не би срце од камена. И док смо били беспомоћни сведоци јечећег ада који је разарао нашу драгоцену историју а тиме и сами део нашег бића, она утешна светлост духовног преображења младог принца Растка, која је у поноћ зрачила испред затворене манастирске капије, исто онако као што су и зраци Христовог славног Васкрсења зарили из Његовог Животодавног гроба, засијала је тада пред нашим очима, пружајући нам само, и једино зраке наде.

Данас, стојећи заједно на прагу прве годишњице пожара, дуж целе наше Епархије и широм васељене, духовно уједињени Васкрсењем Христовим и свим оним што оно обећава рањеном човечанству, присећамо се утешнихречи песме, ‘Бог зна': Рекох човеку који стајаше на Капији Године, 'Дај ми светло, у непознато, безбедно да ходим.' А он одговори: 'Закорачи у таму, и стави своју, у Божју руку. Биће ти то боље и од светлости, и сигурније од пута знаног’(Мини Луиз Хаскинс).

Љубљени, да постваримо наш сопствени васкрс, преобразимо свако искушење и невољу у Његову победу, уласком у Светлост Васкрсења Христовог, јер по речима Св. Григорија Паламе, искушење чисти душу, постаје повод скрушенoj и многокорисној молитви. Заиста, само живот у Христу алтернатива  је свему греховном, и ономе што носи ожиљкедуховнe и физичкe смрти.

Дакле, упркос свему што на нас наилази, а управо због свега што нам кроз Распетог и Васкрслог Господа Васкрсење доноси – Увек се радујте,непрестано се молите,у свакој прилици захваљујте, јер је то Божја воља за Вас у Христу Исусу(Прва посланица Солуњанима, 5,16-19).

Поздрављамо Вас сверадосним пасхалним поздравом, пуноћом Нашег очинског и горећег срца, победоносним и свеспасавајућим речима: Живот живи!