Из васкршње проповеди надбискупа београдског монс. Станислава Хочевара
... Потресен сам као човек са својим личним искуством. Скоро 75 година пратим живот нашега света. На своме телу, ако могу тако рећи, носим страшне последице Другог светског рата; моју душу је потресао пакао Аушвица, пакао уништавања јеврејскога народа; моје ухо још увек чује ужасне вапаје из тих подземних логорских барака; као и исповедање вере-невере Фридриха Ничеа: „Бог је мртав. Ми људи смо га убили.“ Човечанство се и после Другог светског рата ипак подигло; политичари хришћанског опредељења надахнути су били уједињењем Европе. Многи су се, опет, такмичили у снабдевању најсавременијим и најпрецизнијим оружјем… Чак атомским оружјем. Колико пута смо чули речи поносних вођа народа како се никога не плаше, како ће све непријатеље зауставити, како располажу најбољим превентивним наоружањем. Велики вапај папеПавла VI у седишту Уједињених нација ‒ „Никада више ратова, никада више!“ ‒ одјекно је тек као „глас у пустињи“. Човечанство се и даље наоружавало, па бисмо сваке године гледали толико раскошне параде најсавременијих војних технолошких достигнућа и одлучан корак ванредно оспособљених официра и војника.
Ко би могао рећи да ће овај невидљиви и свеобуватајући вирус, као велика светска метла, почистити све те – тријумфалном музиком праћене – дефилее наших поноса? Уопште више не чујемо одлучне речи господара земље како ћемо лако и брзо победити непријатеља. А колико смо само пута у историји слушали гласове научника: „Не треба нам Бог, сада можемо сами“. Примећујем да се ових дана чак и наш речник мења: до сада је све било апсолутно. Свака, и најмања и потпуно релативна стварчица била је апсолутна. Сви смо једни другима обећавали апсолутни напредак и благостање. Пандемија је учинила да сви будемо много скрушенији и понизнији. Да спознамо и да су темељи нашег речника неизвесни. Колико год да смо, заједно са војницима и тенковима, били посвећени и решени у чувању граница, вирус корона је без званичног документа прешао све границе. А сада, одједном, сви осећамо како треба да будемо повезани. Да нас свако позитивно искуство чини богатим, а свако пријатељство охрабрује.
У овој атмосфери нам је и више него потребно искуство васкршњег јутра. Док је, дакле, јутро још прилично било тамно, „свето троје“ – Марија Магдалина, апостол Петар и ученик кога је Исус највише волео, а кога Црква оправдано зове Богослов, апостол Јован – уносе нову динамику у свет неизвесности, страха, бојазни једних од других. Ово „свето троје“ је Христу остало најоданије. Једноставно, њих је повезивала снага љубави према Њему. Жена из Магдале, Марија, биће је чежње, и она није подносила ноћ, издају и неизвесност. Са пријатељицама иде ка гробу на којем је „камен одваљен“. То је речима изражено искуство из Витаније: Исус је тамо заповедио да се „одвали“ камен с Лазаревог гроба. Са тим искуством у себи, Марија Магдалина трчи ка онима који се нису разбежали, који су остали у заједници: Петру и Јовану. Сви су онда кренули путем гроба, трчећи, али већа љубав је гонила Јована да буде најбржи и да први стигне до циља. Али он ту стаје, и, дајући првенство Петру, тек за њим улазу у гроб. Иако је Јован ушао други, први је стигао до све-спознаје, то јест – до вере. Зато он у себи збори: „Исус, како је казао, тако је и учинио! Васкрснуо је!“ Није, дакле, као што је то Лазару, неки пријатељ Христу „одвалио“ камен са гроба и „извадио“ Га заједно с платном у које је био умотан, већ га је Слобода љубави подигла из свих земаљских ограничења и учинила га Свеприсутним. Од тог момента Васкрслог Господа ће апостоли сусретати неочекивано, а Он ће кроз сва, па и она кључем закључана врата пролазити и улазити и у оне, још увек тако скривене просторе. И увек ће стати у средину, свему и свима увек доносећи непојмљиву силу Васкрса, а то је мир, и Цркви ће дати силу да људе ослобађа греха и да, кроз све векове до краја света, свуда и свима носи васкршњи мир...
... Браћо и сестре! Исповедимо коначно да је само Један – Бог – апсолутан! Не правимо више социјалне разлике, класе и блокове: ко је први, а ко други. Уместо супарништва живимо сарадњу, солидарност и синергију. Ритам, заснован од Творца и од Васкрслог Господа, сачувајмо! Јутро нека остане јутро, праскозорје за сусрет с Богом и тако за дан који је могуће провести у служењу. Недеља је први дан и није „крај седмице“ или такозваног викенда. Свима нам је потребна права снага почетка; потребна нам је недеља као дан духовног оздрављења и наде, не би ли целокупно недељно радно време било победоносно у љубави. Не претварајте недељу у „крај“ и у бесадржајност, јер ће онда читаво радно време бити само тежња за крајем, тежња за неодговорношћу. Подмићивањем новцем утицајних личности и неистинитим информацијама Исусови савременици су желели да осујете снагу Васкрслог. Многи би то желели и данас. Али без Васкрслог нема дана, нема празнога гроба. Нема трчања, нема превазилажења и претицања у љубави, нема свестраног познавања целокупне стварности, нема јединства, нема искрене сарадње, нема, пре свега, апсолутне наде. Упркос толиким нашим „апсолутизацијама“, без Васкрслог Господа све је релативно.
Уистину, браћо и сестре: Свима, али свима без разлике – срећан и благословен Васкрс!
Христос је васкрснуо!
Извор: Београдска надбискупија
