Изабран нови етиопски Патријарх
Архиепископ јерусалимски Абуна Матиас изабран је 28. фебруара 2013. године за шестог Патријарха Етиопске Цркве, шест месеци након упокојења претходног патријарха Абуне Павлоса. У недељу, 3. марта 2013. године, Абуна Матиас биће устоличен у Адис Абеби, главном граду Етиопије. Нови поглавар ове Цркве је служио као архиепископ Јерусалимскe епархије и у иностранству је провео више од 30 година.
Етиопска Црква данас
- Етиопска Тевахедо-црква вуче своје корене још из новозаветног доба. Све до 20. века ова Црква се налазила под јурисдикцијом Коптске православне дохалкидонске цркве. После свргавања војног режима генерала Менгисту-а 1991. г. настао је процват црквеног живота. За Етиопску цркву карактеристични су неки обичаји који воде порекло из јудејства. -
Етиопска црква је по броју верника највећа оријентална, дохалкидонска Црква. Рачуна се да у Етиопији броји 36 милиона верника, дакле, у земљи где се сматра да има 85 милиона душа. Почеци хришћанства у Етиопији – на „крову Африке“, пошто главни град Адис Абеба лежи на 2.355 м надморске висине – према предању етиопских хришћана, досежу у новозаветна времена.1)
Историја Етиопске цркве
Према Делима апостолским 8,26-40, ђакон Филип је крстио евнуха, дворанина етиопске царице Кандакије који је донео Јеванђеље у своју отаџбину. Историјски је установљено да су овде средином 4. века проповедали браћа Фрументије и Едeсије из Тира, који су претходно били робови на краљевском двору у Аксуму, где су времену стекли углед. Фрументије је отпутовао у Александрију где га је за епископа хиротонисао Атанасије Велики (негде 295-373), па је по повратку обратио у Христову веру аксумског краља Езану. Обраћењем краљевске куће хришћанство је постало државна религија. На челу Цркве је стајао митрополит, звани абуна, кога је убудуће хиротонисао коптски александријски патријарх. Ова институционална зависност Етиопске од Коптске цркве трајала је све до 20. века. За монашки живот били су значајни тзв. „Девет римских светитеља“, што су монаси који су после свог изгона из Сирије у другој половини 5. века дошли у Етиопију; у овој Цркви се сматрају оснивачима монаштва.
Године 1270. дошло је до смене династија: на место Цагве-династије дошла је тзв. „соломонска династија“, која је окончана тек свргавањем последњег хришћанског цара Хаила Селасија 12. септембра 1974. г. и његовим погубљењем 1975. г. Владавина ове династије у трајању дужем од 700 година оставила је трајан печат на етиопску Цркву и културу. У историјском спису Кебре негест („слава царевâ“), написаном почетком 14. века, налази се правно оправдање династије - довођење у везу етиопске историје спасења с царем Соломоном: према овом спису, царица од Саве је после своје посете Соломону понела сина, ког је назвала Менилек. Кад је Менилек одрастао, отпутовао је своме оцу Соломону у Јерусалим и овај га је поставио за етиопског цара. Према споменутом историјском делу, Менилекови пратиоци су украли Ковчег завета из јерусалимског храма, а у Јерусалиму на своје место оставили репродукцију, док су оригинални Ковчег донели у Етиопију. Овај оригинал, према предању, налази се у Саборној цркви Марије Сионске у Аксуму.
Свест да је етиопски народ пореклом постао „нови Израиљ“ и да је земља будући христијанизирана древним мисионарским радом, постала „истински Израиљ“, најснажније је обликовала Етиопску цркву као државну. Ово довођење у везу са Израиљом показује се и у култури етиопског народа и његове Цркве све до данас. Рецимо, значајан предмет у свакој етиопској цркви јесте табот на олтару, што је репродукција Ковчега завета. Исто тако, сходно подели јерусалимског храма, све етиопске цркве су подељене на три дела: олтар или светиња над светињама, лађа цркве или светиња намењена за вернике који се причешћују, и припрата за оне који се не причешћују. Субота се празнује исто свечано као и недеља, а почетак године је, сходно јеврејском календару, у септембру. Крштење дечака обавља се после 40 дана, а девојчице после 80 дана од рођења, а обрезање дечака осмог дана по рођењу. Па и у називима места, као што су Назарет, Магдала, или манастирâ као што су Дебре Либан, Дебре Тавор или Гетсиманија, опажа се та повезаност са Израиљом,
У 19. веку је цара Теведроса II (1855-1868) помазао за цара коптски митрополит у Етиопији, и то за „цара царева“ (Negus Negesti), што је титула коју је задржао етиопски цар све до последњег цара, Хаила Селасија. Коптски православни митрополит Кирило (Qerillos) преузео је 1929. г. кораке у правцу црквеног осамостаљења, па је у том циљу хиротонисао пет Етиопљана за епископе. Али тек је 1951. г. Етиопска црква, после смрти митрополита Кирила, добила свог сопственог митрополита (абуну), ког је 1959.г. коптски папа и патријарх узвисио за католикос-патријарха. Међутим, ова Црква стоји у веома блиским односима с Мајком Црквом у Каиру. Тек 1994. г. је Коптска православна црква признала пуну аутокефалност Етиопске православне цркве.2)
После свргнућа цара Хаила Селасија 12. септембра 1974. г. од стране војне хунте, уследило је, само након годину дана, одвајање Цркве од државе, као и конфисковање и подруштвљење црквене имовине. Режим је 1976. г. свргао католикоса-патријарха Теофила (Tewoflos) и 1979. погубио га. Генерал Менгисту Хаиле Мариам је 1977. преузео власт и владао је, према стаљинистичком узору, прогањањем хришћана и изгладњивањем народа; свргнут је маја 1991. године.
Патријарх и Црква
Од свог избора 5. јула и устоличења 12. јула 1992. г. Павле Гебрејован је пети етиопски патријарх. На свечаности његовог устоличења Коптска црква, наравно, није била представљена. У својој титули „патријарх Етиопије, архиепископ Аксума, местобљуститељ столице св. Текле Хајманот“, што значи да руководи Црквом и да је врховни игуман манастирâ, одражава се нова свест осамостаљене Цркве. Абуна Павле је рођен 3. новембра 1935. у месту Тиграј. По рукоположењу у свештеника 1957. похађао је Богословски факултет Свете Тројице у Адис Абеби. У наставку је од 1967. до 1973. студирао у Принсетону у САД. Године 1975. буде хиротонисан за епископа. Под војним режимом провео је у затвору од 1976. до1982. г. Од 1982. г. поново се враћа у Принсетон ради стицања звања доктора богословских наука. На деветој скупштини Светског савета цркава у бразилском граду Порто Алегре изабран је 22. фебруара 2006. за представника оријенталних православних Цркава у осмочланом Председништву ове црквене организације.
У овом тренутку Црква има 37 епархија у Етиопији којима руководе 22 архиепископа и 15 епископа. У дијаспори има пет архиепископија: Аустралија-Нови Зеланд, Јерусалим, Канада, Карипска острва с Латинском Америком, као и Италија; затим, седам епархија: источна Африка, Уједињени арапски емирати, јужна и западна Америка, Њујорк, Калифорнија, северна Европа и западна Европа. Неке епархије немају седиште у тим земљама, па се њима руководи из Адис Абебе. Укупно Етиопска црква има 49 епархија, што је значајан пораст у поређењу с ранијим стањем.3) Године 2006. ова Црква је имала негде четири милиона верних у самој дијаспори.4) У Немачкој је 2009. г. живело 20.000 Етиопљана, од којих се њих 18.000 изјаснило за припаднике Православне цркве. Парохија у Келну-Лонгериху је средиште све четири парохијске заједнице.5) И у Швајцарској живи отприлике толико етиопских православних верника; центар њиховог парохијског живота је у Цириху.
Почев од 1998. г. у Барклију (Berceley) у САД постоји загранична патријаршија с патријархом Меркуријем (Merkorewos) као духовним поглаваром. Поставио га је још за живота патријарха Текле Хајманота војни режим генерала Менгисту, наравно, без сагласности коптског патријарха. Приликом свргавања овог режима 1991. и њега је Свети сабор свргао. Под патријархом Меркуријем је један епископ у Шведској (Бандхаген), један у Барклију и један у Лондону. У 2007. години Меркурије је хиротонисао још 17 епископа.
У самој Етиопији број свештених лица треба да је у овом тренутку 500.000, 6) а манастира је 800. Постоје мушки и женски манастири, при чему су по правилу женски манастири у надлежности мушких манастира. Међутим, женски манастир Гетсиманија са 100 монахиња, 25 км јужно од Адис Абебе, који је 1963. г. основала царица, непосредно је потчињен Светом синоду; у њему се негује 160 сирочади.7) Све до социјалистичке земљишне реформе 1975. г. манастири су поседовали велика имања. Неговали су етиопску културу и до преуређења државног школства под царем Менеликом II (1899-1913) били су расадници просвете, а тиме и места образовања за којим би посегао свако ко би хтео потражити посао у Цркви или у држави. Па и данашњи поглавар Цркве абуна Павле са својих шест година дошао је у манастир Аба Герима.
Богословско школовање свештених лица је велика брига патријарха Павла. Ова Црква има три богословско-школске установе: Богословски факултет Свете Тројице и Богословија св. Павла у Адис Абеби, као и Богословски факултет у месту Мекеле, основан 2001. г. За свештенике у унутрашњости од значаја је програм даљег школовања, установљен уз помоћ цркава из иностранства. Из разлога што 85% етиопског становништва живи на селу, те локални парох није само значајан саговорник по верским и духовним питањима, овај програм даљег образовања рачуна и са брзим демографским, економским, медицинским прогресом. Током 4-месечног курса свештена лица се упућују и у савремене агрикултурне мере и технологије обраде земљишта, сетве и др., као и у мере здравствене заштите, рецимо, у рад на сузбијању сиде.8) Засад ради осам оваквих образовних центара, мада Патријарх планира отварање још њих петнаестак.
Из Коптске православне цркве прихваћена је у Етиопској цркви установа недељних школа; у њима је ангажовано око 2,7 милиона омладине. Активности покрета недељних школа нису усмерене првенствено на социјалне службе или на рад у подручјима развоја или просвећивања (рецимо, сида), колико на верско просвећивање.Уз ове недељне школе функционише и студентски покрет Махбере Кидусан („Удружење светих“) са преко 30.000 чланова. Црква се снажно одупире новотаријама, јер жели да буде „грудобран против многих искушења у друштву“ и „бастион предањске етиопске културе“.9 Из тог разлога студентска удружења помажу цркве, манастире и њихов просветни рад.
Из богослужења
Литургија се састоји из два дела: Литургија речи и Анафора (принос жртве, Евхаристија), према обрасцу коптске Литургије. Укупно има у употреби 14 анафора (од њих 20 примљених предањем). Међу њима постоји Богородичина анафора, којом се изражава високо уважавање Матере Божје. Уз то, Богородица се светкује на 33 њена празника. За служење Евхаристије, којој претходе часови, неопходна су два свештеника и три ђакона. Као и у Коптској православној цркви, евхаристијски хлеб пече један ђакон пред саму Литургију, квасан је, док је само на Велики четвртак бесквасан. Па и вино нацеди једна ђакон из сувог грожђа такође пред саму службу. На Евхаристији у лађи цркве могу учествовати само они верни који су претходно постили и држали се чисто према јудејским прописима о чистоти.10)
Богослужење прате црквени појци (девтерас; они су студирали а нису рукоположени) појањем, духовном игром, с добошима и свиралама, роговима и ударањем молитвеним штаповима дужине до 1,5 м. Према начину светковања опажа се велики значај придаван богослужењу недељом, а запажају се и афрички утицаји. Богослужбени језик је по правилу етиопски ге'ез, мада поједини свештеници у Етиопији данас користе и службени и народни амхарски језик, или, пак, у дијаспори језик дотичне земље.
Крст у овој Цркви је веома карактеристичан, управо коптски. У част Воздвижења Часног крста светкује се посебан истоимени празник, маскал (Masqal). Литијски, напрсни и ручни крстови украшени су разним мотивима, а производе их од различитих материјала, као што су сребро, месинг, бронза или гвожђе; Крст се у овој Цркви нарочито поштује. Крсту као знаку васкршње победе над смрћу придаје се исцељујућа моћ код болести и заштите од зла и невоље. Као израз припадања хришћанској вери многи верници утиснули су себи знак крста на челу или рукама.11)
Током црквене године светкују се многи празници. Поред 33 Богородичина празника, 12 празника у спомен на Рођење Христово и многобројних празника у част анђела, треба посебно истаћи празник Тимкарт – Богојављење, у спомен на Крштење Христово.12) Упечатљиви су етиопски живописи осликани у разним епохама и према појединим сликарским традицијама; позната су изображења на илуминираним рукописима. Етиопски хришћани се строго држе прописа о посту, а посних дана има толико да захватају две трећине богослужбене године, при чему прописи важе за све верне старије од 13 година.13) Ова Црква се држи старог александријског календара: после календара александријског монаха Анијана (око 412. г.), према календару западног монаха Дионисија Малог (око 525. г.) настала је разлика од седам, одн. осам година. Из разлога што за Етиопљане Нова година почиње 29. августа, одн. 11. септембра, да би се добила наша календарска година морају се од септембра до децембра додавати седам година, а од јануара до августа осам година. Дакле, у Етиопији је 2000. година почела тек након седам (наших) година – 11. септембра 2007. године.14)
Екуменски доноси
Етиопска православна црква је саоснивач Светског савета цркава; патријарх Павле је од 2006. г. члан Председништва овог међуцрквеног тела. даље, црква је чланица Свеафричког савета цркава. Трзавице за време војне владавине од 1974. до 1991. г. отежавали су њено учешће на екуменским конференцијама изван земље. Били су затегнути односи с Римокатоличком црквом услед њеног прозелитизирања кроз историју, што је олабавило после званичне посете патријарха абуне Текле Хајманота 1981. папи Јовану Павлу II, У јуну 1993. дошло је и до друге званичне посете Риму, патријарха абуне Павла.15)
Поремећене односе Етиопске односе с Коптском православном црквом услед самовољног проглашења аутокефалном изладило је посредовање јерменског католикоса Арама I у јулу 2007. г. Јула 14, 2007. измирена су ова два поглавара у присуству свих чланова својих архијерејских сабора.16) Отежаном стању ове Цркве допринело је и осамостаљење Еритреје 1993. г., после чега је уследило проглашење тамошње цркве за самосталну; при овоме је Коптска црква подржала новопроглашену Цркву. Етиопска црква нема добре односе са евангелистичким хришћанима, чији број се од 1994. г. утростручио и 2009. г. било их је 14 милиона душа.17)
Др Волфганд Швајгерт (Wolfgang Schwaigert)
Белешке:
1) Литература уз Етиопску православну цркву: В. Hage, Wolfgang: Das orientalische Christentum. Stuttgart 2007, стр. 200-222; Pinggera, Karl: „Die Äthiopisch-Orthodoxe Kirche und die Eritreisch-Orthodoxe Kirche“. In: Lange, Christian; Pinggera, Karl (Hg.): Die altorientalischen Kirchen. Glaube und Geschichte. Darmstadt 2010, стр. 41-45; Heisler, Lothar: Äthiopien erhebe seine Hände zu Gott! Die Äthiopische Kirche in ihren Bildern und Gebeten. St. Ottilien 2000. – Израз „Тевахедо“ (Täwahedo) = „јединство“, приказује самосвест Цркве: држећи се св. Кирила Александријског, она учи о сједињењу божанске и човечанске природе у једној Христовој личности.
2) Уп. пре свега Reiss, Wolfram: Erneuerung in der Koptisch-Orthodoxen Kirche. Hamburg 1998, стр. 214f.
3) Orthodoxia 2011, стр. 71-79.
4) КНА-ÖKI, Nr. 36 од 5. септембра 2006, стр. 9.
5) Податак дао свештеник др Мерави Тебеге, Келн.
6) Lemineux, Peter: „Soll alles so bleiben wie es war?“ In: One (Oktober 2009), стр. 6-13. овде стр. 19.
7) Reidlinger, Klemens M.: „Soziale Enzwicklungaktivitäten innerhalb der Äthiopisch-Orthodoxen Täwahido Klirche“. In: Kirche und Schule in Äthiopien. Mitteilungen der Tabor Sociaty e. V. Heidelberg. Heft 62, November 2009, стр. 35-49, овде стр. 40.
8) Lemineux, „Soll alles“ (Anm. 6), стр. 8-13. – У Етиопској цркви се сеоски свештеник бави и пољопривредом како би издржавао породицу.
9) Lemineux, Peter: „Grosse Träume, harte Realität. Äthiopische Studenten am Scheideweg“. In: One (April 2010), стр. 15-19, овде стр. 17; уп. и Reidlinger, „Entwicklungsaktivitäten“ (Anm. 7), стр. 44.
10) О богослужењу, в. Reinhart, Erich: „Liturgie und Spiritualität“. In: Lange, Pinggéra (Hg.), Die altorientalischen Kirchen (Anm. 1), стр. 140-142; Heiser, Äthiopien (Anm. 1), стр. 132-134, као и Heiler, Friedrich: Die Ostkirchen. München 1971, стр. 367-373.
11) Fisseha, Girma: Äthiopische Kreuze. In: Der Christliche Osten. Würzburg 60, 5 (2005), стр. 279-286.
12) Празник је описан опширно и упечатљиво код Tacke, Wilhelm: Timkatfest 2010 in Adis Abeba. In: Der Christliche Osten. Würzburg 65, 2 (2010), стр. 99/113..
13) Heiler, Die Ostkirchen (Anm. 10), стр. 373.
14) Asserate, Asfa-Wossen: Es geschah am 11. September. In: FAZ, 08.09.2007, стр. 66-69.
15) Irénikon 66 (1993), стр. 203-206.
16) Proche-Orient Chréien 57 (2007), стр. 341-342 и 58 (2008), 131-133.
17) Lemineux, Soll alles (Anm. 6), стр. 8.
Из часописа Glaube in der Zweiten Welt (G2W), 7-8/2011, стр. 12-14, превео протођакон Радомир Ракић
Извор: Гласник Српске Патријаршије
