Избрисан са путоказа

Ни на једном путном правцу који води до манастира Високи Дечани у Метохији, нема путоказне табле која би означавала правац, и усмерила путнике где се налази и колико има километара до средњовековне српске светиње, првог објекта на Косову и Метохији који је ушао 2004. године на листу Светске културне баштине.

Тако је на путном правцу од Косовске Митровице преко Пећи, оном другом од Приштине преко Клине као и на трећем путу од Призрена преко Ђаковице. Они који су уклонили или префарбали путоказе за Високе Дечане припадају народу који није живео у Метохији када су Високи Дечани саграђени 1333. године. Док је свет велелепне Високе Дечане уврстио на листу Светске културне баштине, средњовековна српска светиња, која никада није рушена, ни паљена, нашла се можда до сада у најопаснијем окружењу. Можда и најтежем јер, ту од 1999. године нема Срба па дечанска звона они не могу да чују.

Десетогодишњи декор око манастира асоцира на неко војно упориште, говори да је ово још увек опасан простор за Србе. На пола километра од манастира, пункт италијанског КФОР-а окружен бункером од џакова песка, више ишараних великих бетонских пирамида, неколико „шпанских седала" и рампа преко пута обмотана бодљикавом жицом, опомињу насилнике да нису добродошли у круг средњовековне српске светиње. Други пункт италијанског КФОР-а је на самом улазу у манастир где су посетиоци обавезни да се јаве и оставе лични документ. Уклоњене велике тополе ван ограде манастира прошле године довеле су до изражаја још више узвишене Високе Дечане. Унутар великог дворишта зелена трава и процветало цвеће пружају слику очаравајуће лепоте. Неколико страних војника из других зона Косова упрли су очи у Високе Дечане. Друга група страних војника излази из манастира са папирним кесама у којима су купљене књиге, разгледнице и други верски предмети.

Већ десет година најчешћи су нам посетиоци страни војници и ови из цивилне администрације. Долазе и Срби у групама, не само са Косова и Метохије већ и они из читаве Србије па и иностранства. Нико не заборавља Високе Дечане. Ето, сада када је манастир у бодљикавој жици и под оклопом страних војника светиња је ушла на листу Светске културне баштине. То је велики корак да ће светиња бити очувана - каже владика липљански Теодосије.

После Хиландара у Високим Дечанима је највеће братство у Српској православној цркви. У Дечанима је више од 30 монаха, и то је заједница у којој сви нешто раде и сви имају своја задужења после молитви. Манастир има мини економију од које се практично издржавају: фарму од 15 крава, 20-так кошница пчела, а ту су иконописачка и дуборезачка радионица, радионица за израду свећа, подрум вина и ракије у Великој Хочи, мања башта и већ обрађене њиве јужно од манастира поред Дечанске Бистрице. Наспрам манастира, преко реке, чувени извор лековите воде одакле се братство снабдева водом за пиће и кување. Ни опасно окружење, какво је у Метохији, не омета монахе да организују живот да све функционише као сат, с тим да су духов-не активности у првом плану, а економија и све друго уз њу су начин да се преживи како је било вековима вели братство. Задужења у манастиру су добили свако према склоностима за одредени посао. Тако дуборезачком радионицом руководи отац Димитрије, послом око крава отац Данило, у млекари за производњу сира је главни отац Језекељ, за производ-њу вина и ракије у Великој Хочи је задужен отац Марко. Он вели да су монаси 2005. године на свом имању у Хочи засадили најбоље сорте грожда које је већ почело да рађа. У великом братству постоји и главни кувар, гостопримац, преводилац, произвођач меда...

Прото-синђел Сава Јањић, је стручњак за компјутере са чијег се сајта читају најновије вести о црквеним ко-сметским збивањима. Он каже да су одмах после завршетка бом-бардовања 1999. године овде долазиле и неке албанске породице да се моле. Некима је светиња помогла па су долазили да се захвале. Долазе и данас, кријући се од својих сународника. Да није тога сигурно би их било више. Бројни су захвални јер су све време бомбардовања били овде те 1999. године - сећа се протосинђел Сава Јањић.

Молитве и послушања уз јек дечанских звона која зову Србе на повратак у велелепној богомољи не престају.

У опасном метохијском окружењу светску културну баштину, узвишене Високе Дечане, на орозу прст чува крст.

Извор: Пресс, 19. мај 2008. - З. Влашковић