Изгубљена Библија

Izgubljena Biblija
Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2011,
стр.256

Последњи низ година светска и наша јавност је показивала велико интересовање за апокрифну књижевност. Главни покретач таквог интересовања је популарна теза по којој Црква крије тајне свете списе (или тајну Библију) који могу да нашкоде њеном угледу. Такав вид размишљања су још и условила дела попут Да Винчијевог кода или Света крв, свети грал. У нашој јавности до сада су објављене само две књиге које су се бавиле давањем одређених одговора на такву тематику: Декодирани Да Винчијев код и Холивуд против Христа.

Сигурно да не треба открити чињенице на видело само да би се задовољила знатижеља јавности, што се - на први поглед - може закључити када се види сам наслов књиге. Интертестаментарна књижевност је потребно штиво не само зарад изучавања Библије, већ зато што даје шири контекст не само религије и културе јудаизма, већ и хришћанства, са почетка хришћанске ере и стога је неопходна не само студентима теологије, већ и студентима књижевности и социологије. Интересовање писца ове књиге - Џ. Портера усредсређује се на приказ ове књижевности, али су уједно дати основни подаци везани за настанак, садржај, тематику одређеног текста.

Под "изгубљене" књиге Старoг завета се мисли на псевдоепиграфе - што дословно значи дела са "лажним насловом" или пак дела који се приписују неком другом, а не стварном аутору. Аутор у ту групу убраја старозаветне апокалипсе (откривења "космичких догађаја"); темстаменте (последње речи великих ликова из Израелове прошлости); проширење философских прича, псалама, песама и молитава. Неки од тих списа имају статус канонских у Етиопској Цркви, тако да се у етиопској Библији може наћи Прва књига Енохова и Књига Јубилеја. Међутим, пошто је већина ових списа које су написали Јевреји садржавала углавном фантазматска учења и била пуна легендарних извештаја, они нису могли наћи места у јеврејском канону. Једнако интересовање за њих су имали Јевреји и хришћани, али су сачувани једино у Цркви. Они нам дају слику јудаизма из тог доба, који је био заокупљен очувањем и тумачењем својих традиција услед спољашњих претњи.

Под "изгубљене" књиге Новог завет се подразумевају апокрифна дела настала почетком II па све до IX века после Христа. Такви списи следе новозаветне родове - еванђеља, дела, посланице и апокалипсе. Они задовољавају потребу верника да кажу нешто више о животу великих ликова вере, тако да бисмо пре рекли да се овде ради о популарним легендама које су имале за циљ да задовоље народну побожност. Са друге стране, они осветљавају животне стилове и различите погледе раних хришћанских заједница. Посебно постоји велики део списа који су написали гностици. Иако је Црква осудила те списе они су опет имали одјека у народу, али и у књижевности и у уметности.

Књига Изгубљена Библија се дели на два дела. Први се бави старозаветним псевдоепиграфима а други део - апокрифним новозаветним списима. Први део је подељен на пет поглавља а то су: У почетку, Реч (Последње поруке) патријарха, Изгубљени записи о пророцима, Псалми, песме и оде и Мудрост и философија. Други део књиге, који се бави новозаветним апокрифима, подељен је на шест поглавља: Исусове године које недостају, Еванђеља муке, Гностичке мистерије, Легенде о апостолима, Виђење о концу краја времена и Изгубљене посланице верницима.

Пре свега ова књига представља антологију текстова апокрифне књижевност. Аутор је пре сваког одабраног текста направио критички осврт и у углу текста утврдио податке књиге (наслов, датум састављања, језик, порекло као и најранији постојећи рукопис). Поред обрађене тематике везане за развој и опус поједине књиге, књига обилује картама као и ликовном делом, насталим услед одређеног апокрифног дела. Тиме се читалац на сажет начин упознаје са тематиком везаном за настанак ових побожних легенди, тако да може донети закључак о каквим се делима заправо ради и зашто нису могли бити проглашени за канонским.

На корицама књиге се даје примедба о даљем коришћењу одређене монографије под називом Библија - књига над књигама. Заиста, оно што је потребно ради било каквог озбиљног бављења Библијом јесу стручне монографије које би објасниле у потпуности поделу на канонску и апокрифну књижевност и дала одговоре на основу последњих достигнућа у библијској науци. Мислим да би засигурно обогатили библистику на нашим просторима преводом дела D.N. Freedman (ed.), Dictionary of the Bible (Grand Rapids, MI: W.B. Eerdmans, 2000) и значајним делима који се баве уводом у Библију а то је за Стари завет B.W. Anderson, Understanding the Old Testament док је за Нови завет L. T. Johnson - T. C. Penner, The Writings of the New Testament. An Interpretation. Изгубљена Библија је свакако вредан допринос у изношењу основних смерница везаних за апокрифну књижевност Старог и Новог завета.

Славиша Костић