Изложба Мирослава Лазовића
Уметник ваљда целог живота у срцу носи свој завичај из детињства. Ту се облаци огледају у језеру и сјаје боје облачинске вишње. Можда ту почињу уметност, хармонија и склад.
Хесиод приповеда да су у Tеби, на венчању Кадма и Хармоније, у част младенаца, Музе запевале, а присутни богови спремно прихватили, ове стихове: „Оно што је лепо то је и мило, што није лепо није ни мило“.
Дакле, лепо је што је свагда мило. Софиста Горгија је записао скандалозну „Похвалу Хелени“ у којој Хелену њена неодољива лепота ослобађа кривице за несрећу коју је проузроковала. Кад је заузео Троју, Менелај ће насрнути на неверну невесту да је убије, али ће се његова наоружана рука укочити пред призором лепоте нагих Хелениних груди.
Лепота нагих тела у сликарству Мирослава Лазовића ослобађа, деалијенира, разотуђује. Већ сама реч Калон, која се тек неприкладно може превести изразом лепо, требало би да нас позове на опрез; Калон је оно што се допада, што побуђује дивљење, што привлачи поглед. Леп предмет је онај који својом формом прија чулима, нарочито чулима вида и слуха. Али, лепоту предмета не исказују само његовим чулима доступни видови: кад говоримо о телу човека, важну улогу имају и његова духовна својства и нарав, који се више откривају духовном него телесном оку. У сликама Мирослава Лазовића лепота се изражава у космичкој хармонији. У њима је запретена поезија која кроз милину игре човека буди. Погледајте његову меру и симетрију делова. Гледајте слике и ако се пажљиво загледате у било коју од њих, осетићете одговарајући ритам.
Гете je говорио да ствараоци најниже врсте уметности, тј. они који немају право да се зову уметницима, виде природу како је виде сви, опонашају оно што виде, а на површини се не може доћи до суштине, до бића; истина се одавно повукла у дубље сфере. Хераклит је говорио да „природа жели да се скрива“. Оно што видимо само је привид. Платонова визија има нешто од модерне уметности – негацију облика и страсно трагање за стварним. Тешко је продрети до лепоте (Χαλεπα τα καλα) рекао је Платон у „Гозби“ (V - IV век пре Христа). „Шта бисмо тек онда имали мислити кад би ко могао постићи да види лепоту по себи, јасну као сунце, чисту, непомешану, неиспуњену људском плоти и бојама и многим другим смртним трицама и кучинама. Него кад би могао да сагледа саму божанску лепоту у јединој њеној прилици, духовним оком! Томе пада у део да Богу постане мио. То ми је, Федре и ви остали, казала Диотима, ја сам уверен у то; А сâм уверен, покушавам и остале да уверим да за овакву тековину нико не би могао лако наћи бољег помоћника људској природи него што је Ерос.“
Да, Ерос је истински надахнитељ уметности. Сликарство Мирослава Лазовића продире у дубљу структуру света од Бога дарованог. Он спушта свет идеја и префињеног у нашу стварност и показује нам најдубљу еротику постојеће стварности. С правом је Чеслав Милош у „Сновиђењима над заливом Сан Франциско“ рекао: „Анти-утопије нашег века (Замјатин, Хаксли, Орвел) показивале су друштва под тоталном контролом, где слободу представља непостојање слободе. У таквим друштвима владаоци брину о организовању одговарајућих забава за потчињене које успокојавају мисао. Те функције најбоље врше сексуалне игре. Интуицији аутора тих књига чини част што у њима ерос делује као превртљива сила, што владари савршено схватају: секс је анти-еротичан и не само да није опасан, већ успешно спречава страсти (...). Јунак креће опасним путем кад се у њему пробуди љубав. Тек тада му се ропство, које сви примећују и прихватају, открива као ропство.“ Сликарски опус Мирослава Лазовића који је пред нама буди слободу, има свој онтолошки тон ослобађања бића човека, грађанина космоса.
Лазовић је створио свој индивидуални стил израстао из српског тла, али је исказао способност да продре у другу културу, да изађе из свог властитог стереотипа. Циклус мурала у Есену нам је показао да може да сликом искаже најдубље разумевање почетака индустријске револуције у Рурској области, све до софистицираних технологија и највише поетике спортске културе Немачке.
Мирослав Лазовић се огледао у техникама мозаика и витража у којима је остао непревазиђен. Међутим, он је дубоко по вокацији сликар који излази из свог миљеа, друштва, бекграунда. У сликама он се отвара према нечему далеком, неизвесном, рискантном, напуштајући сигурност коју нам нуди малограђански живот. Он постаје сабрат братству изабраних који суделују у светском космополитском сликарству. Ова уметност пружа отпор феномену масовне културе. Он трага за дубљим садржајима; сликарски потез рађа асоцијацију; асоцијација рађа интелектуалне и креативне авантуре које провокативно проширују границе уметности. Уметник нас води у неистражене просторе где се уметничке представе осамостаљују. Претапају се у нама незнану, али блиску стварност. Његово сликарство је доживело своју академску институционализацију мада се он противи стреотипима и конзервативизму институције. Наићи ћемо на мотиве космичке страхоте неуобличеног, болног и ужасног. А и то даје пун смисао уметничком делу. Његова слика носи и трагедију. Аристотел у својој „Поетици“ објашњава како трагедија представљањем страшних догађаја у духу гледалаца треба да пробуди страх и сажаљење. Нагласак је, ипак, на процесу прочишћења (катарзе) којом се гледалац ослобађа оних страсти које саме по себи не причињавају никакво задовољство.
Некад се универзум на естетском плану делио на две области: на област лепог и област узвишеног. Уметник је узео на себе да споји лепо и узвишено, лепо и истинито, линију лепоте и линију људскости. У Лазовићевим сликама ћете видети човека ноћних шетњи и неспокојног лутања по месечини, рафинираном интуицијом осетићете мирис цвета јабуке шарунке из његовог завичаја. Ослушнете ли, чућете поток који жубори испод његовог прелепог атељеа и античког каменог колосеума у родној Плани испод Јастребца. Међутим, Лазовић зна да се окрене у другом смеру па да, као Новалис и Херделин, почне у свом уметничком опусу да не тражи статичну и складну лепоту, већ динамичну у постојању, дакле, нескладну у оној мери у којој (како су још учили Шекспир и маниристи) лепо може да настане и из ружног, форма из неуобличеног, и обратно. Он убрзава свој естетски дискурс. Почиње да тријумфује мрља, пукотина, грумуљица, цурење нанесене боје. Ту он препушта материјалу да делује, да се сам искаже, да реализује своју слободу. На неким сликама боја слободно пршти по платну. Слика постаје читуља душе. Постаје структуралистичка критичка анализа која у глави почиње да рашчлањује и поново склапа предмете. Садржи позитивну хипнотичку фасцинацију. Уметнички исказ постаје медиј који нас уводи у демократску једнакост. Овим хоћу да кажем да су његове слике део нас. У лавиринтима наше душе боје извиру и увиру, намећу се нашој перцепцији, интелигенцији и траже свој мир. Станемо ли пред сликом, доживећемо оно што Емануел Кант у својој „Критици моћи суђења“ карактерише као лепо, а то је безинтересно допадање, сврховитост без сврхе, универзалност без појма, уређеност без закона. Лазовић нам преноси нити невидљивог у нама, што се не може ничим мерити, а то је наше централно осећање које нас чини људима: љубав. Хришћански нам нуди борбу против мржње, зависти и чини напор да нам да симболе који ће подстаћи веру, наду, сажаљење, милосрђе.
Карактеристичан елеменат савремене уметности са социолошке тачке гледишта је давно приметио Ортега и Гасет. Он вели: „Чињеница је да модерна уметност дели публику на две класе особа: оне који разумеју и оне који не разумеју.“ Модерна уметност ствара отпор, филистарску иронију, фрустрирано држање према недокучивости комуникације.
У прошлом веку дошло је до највећих експлозија креативних снага на подручју визуелних уметности. Јавили су се историјски покрети: футуризам, кубизам, надреализам, конструктивизам, експресионизам , поп арт, боди арт, концептуализам , хиперреализам, перформанс и апстракти експресионизам. Лазовић је изабрао апстрактни експресионизам као свој израз, као свој светоназор, своју социјалну и демократску мисију. Ово сликарство није херметично и не садржи замршени дискурс. Нећете ући посматрајући слике у фрустрирано држање према недокучивости „ комуникације „. Он се не труди да скрива своје уметничке и просветне циљеве. Он нам нуди перспективу да цивилизација не може да учини крај култури , пре свега ликовној култури као делу, експресије аутентичне човечности и лепоте постојања.
Горан Раденковић
