Изванредна монографија о Мартину Лутеру
Јубиларне 2017. г. навршава се пет стотина година од Реформације, односно 31. октобра 1517. када је монах августинац, Мартин Лутер, у Витенбергу изложио својих 95 теза означивши почетак Реформације, чиме је проузроковао радикални теолошки обрт који је заувек изменио конфесионалну топографију Европе.
Имајући у виду овај историјски јубилеј, Евангелистичка црква Немачке је прогласила ову деценију Лутеровом декадом. Што се јубиларна година Реформације више приближава, то је све обимнији број публикација о њеном зачетнику Мартину Лутеру.
Загонетност Лутеровог сложеног карактера је од давнина позната. Тако се астроном Јоханес Кеплер, након студија у Тибингену 1597, питао шта може поуздано да се каже у Лутеру? Он је непоновив човек, који се и мимо свих препрека није одрекао истине. С друге стране је тешко разумети његову олаку склоност ка хуљењу, општој грубости у опхођењу. Кеплер апологетски вели да су можда великим духовима својствене и велике врлине и велике мане.
О реформатору Мартину Лутеру (1483–1546) написано је небројено биографија и студија, односно његова личност и теологија су исцрпно осветљене. Хајнц Шилинг, професор историје раног новог века на Универзитету у Берлину, написао је одличну монографију у којој настоји да „демитологизује“ многе кроз векове испредене митове и легенде о реформатору. Тако је, према аутору, 95 теза на порти цркве истакао курир Универзитета у Витенбергу да би обзнанио једну академску расправу (disputatio), а не Мартин Лутер; Лутеров превод Библије није сачињен зато што до тада није постојало немачких превода, већ је Лутеров превод само један од многих већ тада постојећих немачких превода, мада је свакако најбољи! У Вормсу Лутер није био „млади монах“, већ у „зрелом добу“ од 37 година. Улогу жене је Лутер омеђио у оквире „вредне домаћице“, „брижљиве мајке“ или „потчињености мужу“ ма у којој служби овај био. Непослушност својих синова је кажњавао веома строго.
У овој биографији је опсежно и подробно изложено ново позиционирање Лутера према својим саборцима и противницима, као и ново вредновање Реформације начелно гледано. Меланхтон и Цвингли су представљени in extenso, рекли бисмо, готово раме уз раме са Лутером. Тако исто и протагонисти хуманизма, на првом месту Еразмо Ротердамски који је знатно допринео ширењу реформаторских списа и идеја. Заточници секуларних идеја као што су Макијавели у Италији или Фугер у Немачкој, или папе у доба Ренесансе, са једне стране, тако и „левичарски реформатори“ Карлштат, Минцер, Тојфер, са друге, једнако су упечатљиви део приповедачке пређе Шилинговог виртуозног историографског пера. Врхунска тачка биографске драматургије представља опис Вормске скупштине са царем Карлом V. Ова епизода у Вормсу је у основи средишње место символичког преласка средњег века у нови век. Тада је Лутер у својој беседи произнео кључну формулу протестантизма: „Ево ме овде. Ја не могу другачије. Бог нека ми је у помоћ. Амин“.
Шилиногова књига је књига историчара, не теолога. Отуда је друштвени и политички контекст за аутора свакад одређујућа категорија у историографском поступку. Завршно поглавље које је опсежни епилог о Лутеровој рецепцији након реформаторове смрти, пример је изванредне Шилингове историографске ерминевтике. У њему је истакнута Лутерова национална свест, односно његови наступи као немачког националисте avant la lettre у време када Немачка као нација још није постојала. У 19. веку су Хегел и Ранке у Лутеру видели „јунака новог доба“.
Шилингова биографија зачетника Реформације истовремено описује заносним наративним стилом и дубоку симбиозу религије, културе, цркве и државе на преласку средњег века у модерно доба. Отуда ово Шилингово дело препоручујемо и православним богословима као трезвено одмерени, бриљантно описани и поуздани зборник података о животу и делу Мартина Лутера.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
