Јан Асман: Аксијално време. Археологија модерне.
У 6. веку пре Христа ступили су у различитим културним просторима света, независно један од других, философи и пророци који су превазишли митолошко мишљење: Конфуције и Лао Це у Кини, Буда у Индији, Заратрустра у Персији, пророци у ревном Израиљу и философи пресократовци у Грчкој. Ово време је Карл Јапсерс назвао «Achsenzeit» ”Аксијално време”. Аутор ове књиге, Јан Асман, проминентни египтолог међународног угледа, описује како историографи и философи почев од просветитељства примећују зачуђујућу истовременост ”култура-аксијалног времена”, видевши у њему духовне темеље модерне. Реномирани египтолог Јан Асман појмом времена као осовине/споне служи се појмом философа Карла Јасперса „Vom Ursprung und Ziel der Geschichte“ 1949, да би диференцирао различите типове културног сећања у Европи, као и у Индији и Кини сагледао у заједништву. Другачије но у случају Египта, досеже дотично културно сећање речених култура само до 6. или 8. века наше ере.
Претпоставка о ”аксијалној епоси” у светској историји постала је мит о заснивању модерне. Ова теза не може да одржи историјско испитивање, јер је европоцентрични поглед на историју у њој доминантан.
Асманова парадигма почива на тезама француског оријенталисте Abraham-Hyacynthe Anquetil-Duperron (a), који је само неколико година пред Француску револуцију открио да су Заратустра, Конфуције и грчки философ Перикид заправо савременици и да они оглашавај нову епоху у светској историји. Други су то запажање проширили другим именима – Лао Це, Буда, Јеремија, Парменид. Како је дошло до ове ”истовремености”? Да ли је ”недвидљива рука” или Божје дело у питању?
Јасперсова теза о аксијалној епоси око 500. г. пре Христа је темељни структурални приницип једне метафизички осмишљене универзалне историје. Он дели време светске историје на ”пре” и ”после” те осе времена. Само ту се дошло до историје у смислу тринитета које чине узрок, нада и спасење – ”од политеизма ка монотеизму, од паганства ка хришћанству, од мита ка логосу”. Зашто баш слика осовине? Готово истоврмено наступање значајних техничких, али пре свега философских напредака у различитим културним просторима водило је ове ране просветитеље ка идентификацији једног светског обрта који је човечанству омогућило духовно грундирање до данас. "Аксијално доба" је време између око 800 и 200 година пре Христа. У тој ери било је много изузетних. У Кини су потом живели Конфуциј и Лао Це, настали су сви правци кинеске философије. У Индији се појавила Упанишада, у философији је живео Буда, све могућности философског разумевања реалности, све до скептицизма, материјализма, софистике и нихилизма. У Ирану је Заратхустра учио о свету у којем постоји борба између добра и зла. У Палестини су пророци говорили у Грчкој - ово је доба Хомера, философа Парменида, Хераклита, Платона, трагедија, Есхила, Софокла, Еврипида, историографа Тукидида и физичара Архимеда. Све што је повезано са овим именимав појавило се готово истовремено неколико векова у Кини, Индији и Западу, независно један од другог. "Нови који се појавио у овој ери у три наведене културе своди се на", сумира Јасперс, "јесте човек који постаје свестан себе и својих граница. Стојећи изнад амбиса, он покреће радикална питања, захтева ослобађање и спасење. Схватајући своје границе, поставља себи више циљеве, учи апсолутност у дубинама самосвесности и јасности трансцендентног света“.
До данас је остало спорно да ли је и у којој мери долазило до размене између филозофа оснивача, што би било једно практично објашњење за синхроност нових идеја. Друге идеје такозваног ”лукавства ума” или ”невидљиве руке” или ”емергентног испољавања светског духа” или пак директне интервенције Бога, на које ни Јасперс својим универзалистичко-метафизичким идеализацијама није насео, важе за превазиђене.
Алфред Вебер је наместо тога видео могућност трансфера знања кроз ”народе јахаче” („Reitervölker“) који су у ”епоси синхроности” били у игри и већ од 1200. г. пре Христа успоствивши ”појас контакта” између Кине и Грчке.
Асман вели за Карл Јасперсову теорију ”аксијалног времена” да је она заједно са тезом Сигмунда Фројда о Едиповом комплексу и Макс Вебера о ”размађијавању света” – три најефицијентнија научна мита модерне. За Асмана је Јасперсова теза превазилажење европоцентризма, супрематије и ексцепционализма у корист глобалне перспективе одговорности”. Једно овакво оштрење погледа на ”интеркултурелне контакте”, ”уплитања” и ”конвергентне покрете” долази, имајући у виду кризу Запада, јачање популизма и ауторитативног таласа у Европи, у прави час.
Један лондонски социолог религије Дејвид Мартин (David Martin) одучио се за једну мање површну перспективу и подсећа нас на спектакуларни прогрес, које су библијске религије учиниле човечанству. У полемици са улогом монотеизма у свим форма политичког насиља, Мартин одговара тезом да се спасење не постиже оружјем, већ мирољубивошћу. Али Асманова теза и даље делује као трн, а која се састоји у питању зашто се траг крви ратника у име Божије провлачи кроз историју до наших дана? На ово питање Мартин нема нови, већ само један стари одговор. Религиозне истине нису само угрожене од стране новопаганских регресија, већ у начелу двосекли мач: када као институције кроз политичке интересе буду отроване, развијају монопол насиља и онда се дистинкција између ”зла” и ”добра” преображава у разлику између ”свој” и ”туђ” и ”пријатељ” и ”непријатељ”. Јирген Хабермас држи да ма колико корени нашег генеалошког почетка кроз ”аксијално доба” били просветљујући, они ипак чине слепим при посебностима савремености, за драму између напретка и модерне. Цивилизације које не припадају Западу одговарају на притисак напретка, тиме што мобилизују и радикализују културну наследну масу. Тако да религиозно насиље само канал за неправедност у расподели привредних добара у борби за благостање, као и начелно оно што се назива ”социјалдарвинизмом у светској политици”. Аутор ове књиге, Јан Асман, професор емеритус на универзитету у Хајделбергу, прошле јесени је заједно са својом супругом Алеидом Асман добио високо признање – Friedenspreis des Deutschen Buchhandels 2018. (”Награду за мир немачке берзе књижара”). Јан Асман, тезом о ”аксијалном добу” постулира концепт културног сећања као хеуристичко начело глобализованог човечанства. Асманова књига је штедро обогаћујућа лектира не само за историчаре цивилизација, философе, као и широку академску јавност.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
