Јан Хус (1370-1415) претеча Лутера: екскомунициран, издан, спаљен и прослaвљен
О 600-годишњици смрти Јана Хуса
Јан Хус, реформистички проповедник из Бохемије (Чешке), био је најистакнутији претеча Лутера. Пре 600 година је путовао у Констанц на црквени Сабор да би се одбранио од тешких оптужби за виновника јереси, а овде је осуђен и спаљен на ломачи. Његова мартирска смрт је један од разлога хуситском покрету који је оставио дубоког трага не само у црквеној, већ и световној историји Европе.
Сабор у Констанцу је, да подсетимо, један од најзначајнијих сабора у историји Римокатоличке Цркве, односно једини на коме је један црквени раскол укинут, односно превазиђен. У времену између 5. новембра 1414. и 22. априла 1418. у царском граду Констанцу, на Боденском језеру, одржан је сабор, највећи скуп у средњем веку, сазван зарад избора новог папе. Констанц је још у 3. веку био значајно место, а године 570. је постао епископска катедра и до свог укидања 1821. био једна од најмоћнијих бискупија у Немачкој. Такав избор pontifex maximus-a је био зацело једини избор папе на немачком тлу. Избор је пао на Констанц најпре зато што је то била угледна епископска столица, зато што је имао довољно капацитета за смештај учесника, а „храна није била скупа“, како вели хроничар. Констанц је поседовао и одговарајуће здање и просторије за одржавање таквог сабора, наиме, тзв. „кауфхауз“ здање које је подигнуто између 1388. и 1391. за комерцијалне сврхе. Данас се оно назива „Концил“.
Краљ Сигисмунд, син краља Карла IV, сазвао је сабор по налогу папе Јована XXIII да би се превазишао настали западни раскол. У то време су тројица папа били на трону: Јован XXIII, аlias Baltasar Cossa, званични папа из Пизе, његов супарник Венедикт XIII, аlias Pietro di Luna из Авињона, и Григорије XII, alias Angelo Correr из Рима. Ниједан од тројице наречених понтифекса није изабран. Јован XXIII је побегао главом без обзира из Констанца да би избегао опорицање папског чина и титуле, односно своје повлачење, а двојица осталих су сами одступили од папског трона. Бискуп Ото III фон Хахберг је био домаћин Сабора. Кардинал Ото фон Колона (Келна) био je 11. новембра 1417. изабран за новог папу, нареченог Мартин V. Тиме је први пут у историји Римокатоличке Цркве један папа био изабран у секуларном здању, иако су припреме за тај канонски чин текле у манастирима, црквама и капелама.
Хронике из тог времена веле да је Констанц имао око 6.000 житеља, а број учесника сабора је износио укупно 72.000 гостију. Сабор има и своје куриозитете. Констанц је за време тог сабора био melting pot различитих култура. Хроничар Улрих фон Рихентал извештава да је за време сабора у Констанцу деловало 73 мењачница новца (међу њима и банкари Козима да Медичија), 230 пекара, 70 кафана, 225 кројача и 310 берберница.
Најзначајнија тачка преговора на сабору биле су три causae:
1. causa unionis – такозвана „западна схизма“ требало је да буде превазиђена, чиме би се васпоставило јединство Цркве. Два остала важна концилијарна блока су били
2. causa reformationis – неопходне реформе унутар Цркве, и
3. causa fidei – питања исповедања вере, Светих тајни и ефикасно супротстављање јеретичким учењима.
Од парафразиране три causae сабор је, детронизацијом све тројице папа, уредио само causa unionis. Тако је папа Martin V постао наследник папе Бенедикта XIII и тиме окончао схизму. Саборски декрет Haec Sancta представљао је колегијалан однос између папе и сабора и требало је да створи климу поверења за предвиђене реформе.
Ипак, питања causa reformationis нису разумно дискутована. Двојица значајних људи чешке реформације су осуђени као јеретици, пламтели на ломачи – Јан Хус и Јероним из Прага. Обојица су осуђени пре из политичких но из црквених разлога.
Ко је Јан Хус и зашто је морао бити погубљен?
Пут од Прага на Боденско језеро у јесен 1414. наликовало је тријумфалном походу. Јан Хус је постао славна европска фигура откако га је Курија, четири године раније, прогласила јеретиком, екскомуницирала и анатемисала. Свуда је био бохемијски магистар и свештеник, једно време и ректор универзитета у Прагу, љубазно приман и поздрављан. Директно након осуде из 1410. г он се није усудио да за своју одбрану пред Куријом лично појави, бојећи се за свој живот. Но овога пута се осећао безбедним, будући да га је римско-немачки краљ Сигисмунд позвао да узме учешће у на ”генералном концилу” у Констанцу који је требало да почне у новембру 1414. уз јемство за личну сигурност.
Са оним ко је био одлучен из црквене заједнице није смео нико да збори, и ниједна крчма му није смела дати ни бокал воде. Но тога се очигледно нико није стриктно држао. У Сулцбаху, веле хроничари, Хус је дискутовао са јуристима, у Нирнбергу га је збор верника са интересовањем и емфазом дочекао, а градски савет га је позвао на диспутације. Од толико ентузијазма у пријему и општењу Хус се осмелио да је на своме путу на плакатама обзнањивао да они који му јерес приписују, треба да то и докажу на Сабору у Констанцу. Он вели да ”још није на непријатеља наишао” у досадшњим сусретима са верницима. Непријатеље ће, ипак, упознати на циљу свога пута. Када је Хус 3. новембра 1414. ушао у Констанц, његови ненавидници и антагонисти су ту већ били наоштрених ножева. Тек што је папска була о сазиву Сабора била обзнањена, почели су конзервативни теолози тамошњег универзитета и представници клира да плету омчу интрига на основу ”доказног” материјала о ”јеретичкој куги”.
Но Хус је био умерени теолог и веровао је у добре намере црквених великодостојника. За сваки случај, он је са собом понео потврду инквизиције из Прага да је он ”правоверан хришћанин”.
Папство се изопачило у фарсу и све се окретало око моћи и новца
Када је Хус кренуо за Констанц, било му је 44 године. Дванаест година раније овај магистар слободних уметности, теологије и свештеник био је предстојатељ ”Витлејемске капеле” која је била задужбина богатих трговаца у Прагу. У њој је Хус држао око 200 проповеди годишње, али не на латинском: Хус говори чешким да би га једноставан народ разумео. Око 3.000 слушалаца који су се могли обрести под сводовим ове капеле, постаће под сугестивном снагом Хусових омилија лађа чији је правац узимао реформистички курс подржаван од национално инспирисаних кругова.
Хус проповеда по узору на енглеског радикалног црквеног критичара Џона Виклифа (John Wyclif 1330. до 1384). Виклиф је био оксфордски магистар и заступник философског ”реализма” у такозваним расправама о ”универзалијама”, односно противник опречне школе ”номиналиста”.
Виклиф је одбацивао Цркву као (хи)јераријску организацију под папом, кардиналима и бискупима. По његовом нахођењу, Црква би требало да буде сабрање Богом одабраних људи чија је глава сам Христос. У овоме је он на линији Блаженог Августина. Виклиф је критиковао световну власт Цркве, папство, трговину чиновима (симонију), култове светитеља и непримерено материјално богатство клира. Он је заступао сиромашну Цркву, Цркву без моћи, али духом богату Цркву. Такав Виклифов морални ригоризам је одушевио младог прашког проповедника Јана Хуса. Он је, као и многи његови савременици, патио од очигледне моралне декаденцијом Цркве у чијим се недрима непревидиво назирао расцеп.
Почев од двоструког избора из 1378. г. постојала су двојица наследника на катедри Св. Петра, а на Сабору у Пизи 1409.г. придружио им се и трећи потентат у виду pontifex maximus-a. Пошто је ту било само речи о моћи и новцу, чин папе се преобразио у фарсу, а они који су тај чин поседовали постали су играчка у рукама европских монарха. Такву уздрману и растројену Цркву је Јан Хус желео да реформише.
У Бохемији (Чешкој) су племство и краљ Венцел – полубрат доцнијег краља Сигисмунда – подржавали Хуса и његове присталице. Атмосфера у златном граду Прагу је добијала у набоју, а растућа напетост између досељених Немаца и Чеха је постајала све експлозивнија.
На универзитету су реформисти настојали да пропагирају и шире Виклифово учење, али немачка фракција се томе одлучно противила, надгласавши Чехе и жигошући Виклифове списе. Свака нација – Баварска, Саксонија, Пољска, Бохемија – имала је један глас на универзитету: но бохемијско становништво је постало беспомоћно пред квантитативном превлашћу Немаца. Најзад је краљ Венцел показао јасан знак. Такозваним ”Кутенбершким декретом” из 1409. он је променио универзитетски статут у корист својих компатриота. Од тада су Чеси имали три гласа, а остали само по један. Огорчени Баварци и Саксонци су напустили Праг да би у Лајпцигу основали сопствени универзитет, а Јан Хус буде изабран за ректора универзитета у Прагу. При тим протестима Бавараца и Саксонаца чуло се на све стране ”чешки јеретици”. Високи клир се придружио том слогану. Проповеди и разговори су добили оштар и претећи тон. Као најрадикалнији критичар се профилисао извесни Јероним из Прага, који је био Хусов најприснији саборац. Он је волео полемичке наступе, инсценирајући карневалске литије да би се ругао папству. Хус је, пак, проповедао умеренијим тоном и као универзитетски доцент нагињао је академским диспутацијама. Акривично је оповргавао аргументе противника уз прекомерну дозу праводљубивости.
Пошто се Црква противила да га заплаши и да му ускрати слободу учења, тада је Хус реформатор постао Хус револуционар: папа Александар V је забранио чешке народне проповеди, јер оне, наводно, шире јеретичке тезе. Хус је и мимо те забране и даље проповедао на чешком. Папа је одлучно захтевао да се све Виклифове књиге баце у ждрело пламена, али је Хус сачувао најомиљеније Виклифове књиге. Он је од тада јавно позивао на резистенцију - на непослушност и отпор: нико не треба да преда књиге Виклифа, а свештенство треба и даље да проповеда на бохемијенском/чешком језику.
На ово је Курија 1410. г. отворила у Риму процес против њега, а улогу тужиоца је пала у дужност кардиналу Одо Колона.
Јан Хус тражи право отпора за сваког хришћанина
Хус се није усудио да путује у Рим, већ је пратио збивања из Прага, из страха да не буде ухапшен. Тон је постојао све оштрији. Најзад је изгубио и заштиту свога краља. До дефинитивног раскида је дошло када је римски папа Јован XXIII позвао на крсташки рат против Напуља. Венцел је подржавао такав позив. Хус је пак тврдио да папи не треба давати новац да би се хришћанска крв проливала. А дарови Духа Светог су за све људе бесплатни, тврдио је Хус насупрот пракси папских ”опроштајница”.
У своме трактатау De ecclesia формулисао је Хус 1413. г. начела: сваки хришћанин има право на отпор против неправедног деловања представика Цркве. Заповест која не одговара ”Христовом Закону”, не сме бити испуњена. Хус учи да је Библија једини извор Божје Истине. Сличност са Лутеровим архиначелом реформације - sola scriptura - очигледна је. Курија и краљ су били алармирани. Оно што Хус није знао, да је његов бризатни спис у јесен 1414.г. црквеним великодостојницима у Констанцу већ био познат.
Јан Хус није једина тема о којој је у Констанцу расправљано. Агенда сабора је била огромна. Јединство Цркве је требало обновити, питање одступајућих догми је требало усагласити и реформу Цркве ”као главе и тела” требало је убрзати. Констанц, који је у то време бројао око 6000 становника, удвостручио се. Шест хиљада кардинала, бискупа, монаштва и свештенства, теолога са многих европских универзитета, изасланика и племства, секретера и кувара и свег пратећег персонала требало сместити је у Констанцу. Наредних година ће Констанц постати центар европске политике. На континенту пламте ратови, на југоистоку Османлије постају озбиљна опасност, а тежње ка аутономности потресају јединство царства и у Чешкој се из црквеног реформистичког покрета развија социјално револуционарна динамика. При свему је потребно превазиђи постојећу схизму познату као ”западна схизма”, која почев од 1378. потреса темеље Цркве.
Када је Јан Хус 3. новембра стигао у Констанц, уселивши се у квартир једне старе удовице, Сабор још није био отворен. Јован XXIII је примио бохемијског проповедика поништивши Хусову екскомуникацију и анатему, тврдећи да ће се он старати да му се не начини никаква неправда. Али само три недеље доцније окренуће се лист против њега: један тако познати проповедник не сме пренебрегавати црквене ауторите, јер као такав он представља реалну опасност за јединство Цркве. Хус ће 28. новембра бити на превару одведен у доминикански манастир и тамо бити заточен у манастирску кулу која је служила као монашка латрина. Хусов наводни заштитник краљ Сигисмунд се још није налазио у Констанцу. Сазнавши то, он је саопштио да ће развалити тамничка врата и свог штићеника својим рукама ослободити. Но када се на Бадње вече 1414. г. он обрео у Констанцу, одмах је разумео како стоји са односом снага, односно куда ветар дува. Најзад је Сигисмунд прихватио предлог о Хусовом ”процесу против јереси” како Сабор не би био преоптерећен искључиво ”Хусом и другим ситницама”.
Листа оптужби против Хуса била је дуга. Она садржи оптерећујући збир Виклифових цитата и Хусових теза као и дуго лукаво исплетено клупко јеретичкх догми које су му пришиване. Хус се узалудно надао заштити краља Сигисмунда. У међувремену су највиспреније главе Сабора исплеле венац тешких оптужби против Хуса. Но краљ и Сабор су знали да уколико Хуса спале на ломачи, да ће се бохемијски покрет хусиста тада добити мученика/мартира и нову неконтролисану динамику.
Хусу је предложено помиловање уколико опорекне своје тезе и подвргне се осуди. Хус је био спреман да ”се коригује тамо где је био у заблуди”, али је он категорично захтевао доказе својих заблуда у Библији. Он није никако желео да положи заклетву да се одриче својих теза, односно прихвата оне које никада није проповедао. У једном од последњих саслушања на коме је и краљ Сигисмунд био присутан,схвативши да је Хус бескомпромисан, краљ је са огорчењем поручио: ”Ја не желим да штитим јеретике, напротив такве тврдокорне безбожнике ја бих својом руком запалио да сагоре!” Тиме је и последње упориште пало и Хусова судбина била запечаћена. Опорицање сопствених уверења значило би уништење његовог животног дела. Он није могао да стане пред лице Свемогућега као лажов. Своју свештеничку одежду је морао скинути пре него ште ће бити предан џелату. На главу ће му бити стављена папирна капа са натписом ”Вођа јеретика”. Онда ће изван зидина града бити прикован на стуб и предан прождирућем ждрелу ломаче. Веле да је два пута узвикнуо пламтећи на ломачи ”Исусе Хрсте, Сине Бога живога, смилуј се на мене!” Прах и пепео проповедника је потопљен у воде реке Рајне, да се неко од његових поклоника хусита не би домогао реликвија и био у прилици да гаји хуситски култ, односно да васпостави реформистички пут који је овај покренуо.
Но кончина Хуса у пламену ломаче није био историјски крај. Хуситско семе ће у Бохемији убрзо бити плодоносно. Већ 1417. г.многе реформистичка идеје ће остварити, што ће водити страшним ”хуситским ратовима” који су беснели читавих 15 крвавих година. Догодило су управо оно чега су се Хусови противници бојали: проповедник је постао сибол-фигура свих Чеха. Готово сви системи у националним покретима у 19. веку виде у њему претечу идеје о националном јединству, а у 20. веку комунисти и ”социјалног револуционара”.
Католичка црква, односно Курија и данас нема једнозначан став према Хусу. Конзервативна струја са ”шефом-историчарем” Валтером кардиналом Брандмилером показују респект према Хусу тврдећи да је из ондашње перспективе Хус са правом био осуђен. Да ли ће 600-годишњица Хусове смрти, која ће пасти 6. јула 2015. – бити повод папи Фрањи да ревидира ондашњи суд Цркве? 'micko.andric@gmail.com'
протођакон Зоран Андрић, Минхен
