Jaрослав Пеликан: Хришћанско предање

Jaрослав Пеликан, Хришћанско предање том II, Дух источног хришћанства (од 600. до 1700. године) Службени гласник, Едиција Символ, превео са енглеског Новак Билић, прво издање, 2010, стр. 392.

Из штампе је управо изашао превод на српски језик другог тома из петотомног опуса Хришћанско предање, утицајног теолога 20. века Јарослава Пеликана. Пеликан је у овом тому нагласио формирање и развој византијског, сиријског и руског богословља, као и кључне богословске расправе које су обележиле овај период. У том смислу аутор одбацује Харнакову тезу о потреби „креативности ума" (стр. 39), већ га у овом делу више занима однос између континуитета и промене, настао у историји развоја богословског учења, као и у коликој мери су богослови својим заступањем предања верно следовали првих пет векова Цркве (стр. 7).

Засигурно је за нас следбенике православне вере овај том од велике важности. Овде се описује детаљно формирање византијског богословља, уз детаљно изношење богословског опуса величина попут св. Максима Исповедника, св. Фотија Цариградског, Теодора Абукуре, св. Симеона Новог Богослова и св. Григорија Паламе... Упоредо са њиховим учењима, Пеликан износи и богословске ставове супротстављених страна да би до танчина појаснио православно учење које је формирано у овоме периоду. Књига је концептуално подељена на неколико целина: 1) Ауторитет отаца (стр. 45-74), 2) Јединство и подела у Христу (стр. 75-132), 3) Изображење невидљивог (стр.133-188), 4) Изазов Латинске цркве (стр.189-242), 5) Одбрана Тројичног монотеизма (стр.243-300), и 6) Последњи процват византијског православља (стр.341-348). Поред одлично изложених христолошких контроверзи у другом поглављу ове књиге, као и обраде иконоборачког спора у трећем поглављу, пажњу заслужује детаљна обрада природе сукоба између Римске и Цариградске Цркве у петом поглављу. У прва два потпоглавља овог поглавља обрађени су политички узроци, док су у преостала два обрађени богословски узроци раскола. Потом, пето поглавље нам указује на изазове богословља везане за борбу са јудаизмом и надолазећим исламом, као и на борбу са остацима хеленизма у Византији. Шесто поглавље се бави са последњим поглављем у развоју богословља у Византији, а то је исихазам, али се бави и са раздобљем после пада Византије, везаним за дефинисање православља (исповедним богословљем) приликом нових изазова везаних за појаву схоластике и реформације на Западу.

Пеликан је ово дело писао уз брижљиву анализу светоотачке мисли, користећи искључиво изворе, тиме нам на прави начин изневши развој богословске мисли у овом периоду. Затим аутор у предговору наводи као своје помагаче при састављању и двојицу знаменитих богословских величина: о. Георгија Флоровског и о. Јована Мајендорфа (стр. 9). Не треба да чуди што је трећа величина, о. Александар Шмеман, приликом представљања Пеликана (тада је он био лутеран) студентима Академије Св. Владимира на крају академске 1975. године (значи, годину дана по изласку ове књиге) рекао: „Најтежа ствар ми је да објасним зашто Пеликан још увек није православан". Ипак, 25. маја 1998. Јарослав Пеликан је примио Православље баш у капели Академије Св. Владимира.

Ова књига, поред тога што ће бити незаобилазно штиво сваког озбиљнијег богослова, намењена је и сваком озбиљнијем интелектуалцу којега занима дух православне вере. Топло препоручујемо!

Славиша Костић

Извор: Православље