Један летњи дан у римском Сингидунуму
Хајде да сад покушамо да замислимо, у занимљивој игри имагинирања, како је могао изгледати пре осамнаест или седамнаест векова један обичан, миран дан у Сингидунуму, рецимо летњи. На основу невеликог броја историјских података, и много већег броја археолошких налазишта и ископина, покушаћемо, у овај час, да такав дан обликујемо својим менталним представама.
У рано јутро, док источне светлости клизе површином још тромог Дунава и расипају се над банатском равницом, на платоу Горњег града на Калемегдану, који је сигурно изгледао много друкчије него сад, буди се римски војни логор. Смењују се страже, звечи гломазно римско оружје, штитови, мачеви, шлемови. Одјекују мушки гласови који извикују лозинке и команде. На Малом Калемегдану, испод данашњег Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић”, и у том делу Доњег града где се вероватно налазио сакрални сингидунумски простор, свештеници се припремају за дневне обреде посвећене римским боговима, од којих је, у Сингидунуму, мисли се, највише уважаван Јупитер. На Дунаву, у подножју тврђаве, у пристаништу укотвљена ратна флотила почиње припреме за дневне вежбе на реци, док трговачки чамци и галије, крцати робом, испловљавају и упловљавају у луку. У то доба Дунав и Сава су велики водени друмови, можда најважније саобраћајнице, на којима од јутра до вечери промичу разна пловила.
Сва блага Горње Мезије
Али, поред водених, користе се и копнени путеви. Главни друм ка источним провинцијама води од Сингидунума за Виминацијум (данашњи Костолац) и њиме, већ од зоре, почињу да тутње први коњаници и прве кочије. Док једни одлазе на пут, други одлазе на рад на земљи и са стоком. Провинција Горња Мезија, са Сингидунумом у средишту, била је чувена по богатству у пшеници, крупним краставцима, одличној виновој лози, као и по риби које је било у изобиљу. И тако, док почиње рад у пољима, а велика стада коза и оваца стижу на испаше, расуте вероватно по обронцима данашњег Врачара, Бановог брда, Чукарице, Звездаре, Миријева, већ се враћају и рибарски чамци са мрежама препуним риба.
Историчари сматрају да су рибари и пастири били, у Сингидунуму, слободни људи, док су земљу обрађивали већином робови.
У средишту насеља, некадашњи ратници који су постали угледни ветерани, припремају се за свакодневне обавезе у управи града. Купају се у топлим, пространим римским купатилима – термама, док им послуга приноси храну. Најбогатији грађани у својим лепим и удобним домовима, окруженим вртовима са фонтанама, имају изграђене и жртвенике. Трговци, а то су најчешће Грци и Македонци, али има и странаца са Истока, иду ка тржницама на којима се продаје роба са свих страна света – и она најскупља, и она најјефтинија.
У занатлијском делу града, који се налазио вероватно у околини данашње Саборне цркве и Патријаршије, код Конака кнегиње Љубице, али и у близини хотела „Палас” и дуж Обилићевог венца, у послу су грнчари, дрводеље, резбари, кујунџије, каменоресци, ковачи. У радионицама за израду посуђа окреће се грнчарски точак, раде калупи за пластично украшавање керамике, у радњама каменорезаца пршти ташмајдански камен, али и скупоцени мермер довезен бродовима из Мале Азије. Далеко изван града и насеља, у цигланама на обронцима Звездаре, пеку се опеке са жигом SIGN.
Средиште хришћанске цркве
Јун је, најдужи и најпрозрачнији месец у години, а у римском граду код ушћа Саве у Дунав, у којем се живи врло радно и прилично весело, блистава светлост јутра пада по водама моћних река. Ваш водич је уверен да је та светлост од пре, како смо рекли, осамнаест столећа, што се расипа над античким Сингидунумом, готово иста као ова што се у неко јунско јутро у првој деценији XXI века расипа над данашњим Београдом. Могуће је само да је она давна светлост била сјајнија, као што је плаветнило неба било прозрачније, јер људи још нису били научили како да трују земљу, ваздух и воду, као у наше дане.
Богат и моћан, а можда и спокојан у дужим периодима времена, антички Сингидунум о којем смо мало дуже говорили зато што се о њему мало зна, опстаје до прве половине V века после Христа. У то доба Римска империја постепено слаби и растаче се. Пољуљана је и новом вером, хришћанством, што је све јаче и многобројније, бар исто колико и новим народима, варварским, који су незадрживи у великој сеоби из Азије у Европи, и дивљи.
О томе времену о којем нема много података, зна се поуздано ово: да је у првим годинама IV века међу војницима, који су припадали јединицама римске војске распоређене дуж Подунавља, било правих и великих хришћанских мученика. Зна се и то да је у првој половини IV века Сингидунум постао важно средиште хришћанске цркве, а да је нешто касније баш у Сингидунуму устоличен епископ по имену Урсације. Врло утицајан, он је био прихватио хришћанско учење александријског презвитера Арија, које је Сабор у Никеји одбацио још 325. године. Епископ је умро у уверењу да је победио, али је на Другом васељенском сабору, одржаном у Цариграду 381. године, Аријево учење коначно осуђено и стављено ван хришћанских закона.
Може се претпоставити да је, у доба кад су вођене ове битке у оквиру хришћанске цркве, Сингидунум био врло уређен град, са великим римским насељем у којем је живео и приличан број хришћана – аријеваца. У томе граду повремено су држали скупове високи хришћански великодостојници, иако је власт још била римска, а Диоклецијанови чувени и сурови едикти против хришћана, мада стављени ван снаге, још су опстајали у живом сећању хришћанских проповедника и њихових слушалаца. Али осећало се да Рим постаје све слабији, а да хришћани, у Сингидунуму, пограничном граду Римског царства, постају све бројнији и боље организовани. Истина, не задуго: јачање хришћанства се прекида јер, са првим деценијама V века после Христа, долази доба великих најезда варварских племена.
Под тим најездама руши се Римско царство и нестаје Сингидунум.
Поглавље из књиге Капија Балкана која у издању Стубова културе излази из штампе последње недеље јула
Светлана Велмар Јанковић
Извор: Политика
