Јенс Шретер: ”Апокрифна Јеванђеља. О предањима о Христу изван Јеванђеља“

(Schröter, Jens: Die apokryphen Evangelien. Јesusüberlieferungen ausserhalb der Bibel, .H.Beck, München 2020)

Напоредо са библијским јеванђељима у раном хришћанству настали су многоброји текстови о Христу који нису били прикључени Светом Писму Новога Завета. Овде је реч на првом месту о ”Дечјим Јеванђељима” која су трајно утицала на општу побожност, литургијско наслеђе, традицију празновања празника и визуелно изображење.

Остали текстови, као Томино Јевађеље, били су откривени тек у 20. веку. Аутор Јенс Шретер, евангелистички професор новозаветног богословља на Хумболтовом универзтету у Берлину, описује најзначајније апокрифне списе о Христу, осветљује њихов однос према  канонским јеванђељима и објашњава њихов значај за историју хришћанства.

"Апокрифи" (ἀπόκρυφος, плур. ἀπόκρυφα) јесу текстови који нису ушли у библијски канон – или због њихове садржине, због њиховог недовољног познавања, због њиховог спорног религијско-политичког статуса или због тога што су настала после довршења канона. Има и оних списа који су због недовољног или непрозирног угледа аутора списа остали изван канона. Апокрифи су израз хришћанске побожности и имали су знатног утицаја на богословљеу и историју уметности.

Зашто Јеванђеље по Томи није у Светом Писму Новог Завета? Није ли његово место напоредо са Исусовим биографијама које су написали апостоли и јеванђелисти Матеј, Марко, Лука, Јован? Јевађеље по Томи је пронађено 1945.г. у Египту на коптском језику и садржи 114 Исусових логија, изрека. Дело је, сматрају библисти, настало у другом столећу, у оно времe када је Нови Завет као збирка ауторитативних списа постао темељни спис Цркве Христове. Или је ово Јеванђеље било непознато у време настанка Новога Завета или га његови редактори нису сматрали довољно достојним.

Аутор Јенс Шретер тврди да су апокрифни списи били категоризовани на основу трију критеријума: 1. сходно сведочанствима о њиховој апокрифној старости, 2. сходно формалним и тематским односима тог списа према Новом Завету, и 3. сходно њиховом датирању из периода хришћанске антике, пре окончања процеса канонизације Новог Завета. Апокрифи су, поједностављено речено,  текстови који нису ушли у састав библијског канона, односно светих списа Новога Завета. Та чињеница их чини истовремено загонетним и занимљивим. Они приповедају  о библијским личностима или износе нову садржину. И ти списи су, као и канонски, израз хришћанског исповедања вере и имали су историјски утицај како на богословље, богослужење, тако и на историју уметности. Ново издање садржи све неканонске списе из антике, као и нове текстове из исламског предања.

Године 180. Св. Иринеј Лионски саставио је књигу у пет свезака са насловом ”Против јереси“ (Adversus Haereses). У њима се бавио учењима која, по његовом уверењу, фалсификују хришћанско исповедање вере. У трећој свесци он говори да су Божја јеванђеља пренета преко апостола Матеја, Марка, Лука и Јована. Јеванђеље је у четворооблично (тетраморфно), као и четири стране света, четири анђела пред троном Божјим (Јез,15-10 и Откр.4,6-11). Сва Црква почива на четири стуба – а четири Јеванђеља, који истовремено одражавају и домострој Сина Божјег, као и четири савеза – Бога са Нојем, Авраамом, Мојсијем и кроз Јеванђеља. Та четвороформност једног Јеванђеља је садржала проблем који је Св. Иринеј, кроз апологетску борбу против валентијанаца, учио да се четрири јеванђеља имају читати синоптички.

Св. Климент Александријски, савременик Св. Иринеја Лионског, у своме делу Stromateis (Ћилими) цитира ”Јеванђеље Египћанима” или на другом место ”Јеванђељу Јеврејима”. У првој црквеној историји Јевсевика Кесаријског из прве декаде 4.столећа говори се о посланици епископа Серапиона својој пастви. Та посланица је из 180.г. и у њој се спомиње ”Јеванђеље по Петру”. Најзад ће Ориген у својој омилији о Луки из 233/34.г. рећи да Црква познаје четири Јеванђеља, дој ”јерес” познаје више таквих јеванђеља.

Ево неколико таквих јеванђеља о којима је у овој драгоценој књизи реч:

„Јеванђеље по Јуди“

Иако је апокриф овог списа пронађен пре десетину година, тек се сада о њему може нешто више поуздано рећи. Тада је, 2006.г., узбуђење достигло врхунац. Наиме, амерички магазин National Geographic Society је објавио текст за који се од 1800.г. знало да постоји – „Јеванђење по Јуди“ - које описује среброљубивог апостола као јединог правог Спаситељевог ученика. И Св.Иринеј, као што рекосмо, у својим списима спомиње употребу „Јеванђеља по Јуди“ код извесних Каинићана, који Свето Писмо субверзивно на главу изврћу.

О тексту и контексту

Од првог објављивања  на интернету наука је учинила важан корак унапред и недвосмислено утврдила да је реч о грчком тексту гностичког порекла, насталом у источном делу Средоземља након средине другог века, које је Св. Иринеј по чувењу познавао.

Ово „Јеванђеље по Јуди“  је, као и остали гностички списи, постојало само у коптском преводу који је пронађен у једном египатском кодексу из 4. века, са још неколико гностичких текстова. Његову позадину представља такозвана гнозa Сета, која је изведена из имена сина Адама и Еве (1. Мојсије 4,25), а пронађено је са осталим рукописима у Наг Хамадију у Египту. „Јеванђеље по Јуди“ је писано из перспективе једне опозиционе хришћанске групе из 2. века, која се одвојила из Цркве. Нажалост, овај спис не доприноси ни на који начин бољем поимању лика историјског Јуде. Најпре су објављени фрагменти овог Јеванђеља, а потом и целокупан текст, у виду дигиталних фотографија. Чини се да на  нова изненађења не треба више рачунати.

Немачки превод, који је узео у обзир све нове фрагменте  и текстуалне реконструкције тзв. Codex Tchacos,  припремио је историчар из Аугзбурга, египтолог Грегор Вурст у оквиру пројекта проф. Маркшиса и Јенс Шретера – „Judasevangelium und Codex Tchacos. Studien zur religionsgeschichtlichen Verortung einer gnostischen Schriftensammlung“ (2012). Многи конгреси и конференције бавили су се овим кодексом - Codex Tchacos, што је и документовано у више научних зборника. „Јеванђеље по Јуди“  има карактеристичне одлике и осталих гностичких јеванђеља: дијалошки део у коме је изнето неправоверно учење, препредено смештено у наративни оквир. Васкрсли Христос је у њима платформа за „тајно учење“. Овакав контраст је типична сцена гностичких дуализама: на једној страни су посвећени, насупрот њима стоје неуки ученици. Јуда стоји насупрот свима апостолима који су у дубокој заблуди, док само он добија поуку о „тајни Царства небеског“. За разлику од канонских Јеванђеља, Исус се овде односи према осталим ученицима са иронијом и подсмехом.

Све те и друге аспекте  апокрифне књижевности садржи ново издање „Античких хришћанских апокрифа“, чије објављивање и наговештај преосталих двају томова дају нова крила овој фундаменталној теми библијске теологије и уливају наду за њихову дубљу и свестранију богословску тематизацију.

Аутентични искази?

Списа ове врсте је било много. У овом Јеванђељу по Томи налазе се реченице као ова: „Исус рече: ко је мени близу, тај је и ватри близу. Ко је далеко од мене, тaј је од царства далеко“. Да ли овај исказ може бити аутентичан? Многи тумачи га сматрају уверљивим. Овај исказ подсећа на исказ Езопа који гласи: „Ко је Зевсу близу, тај је и муњи близу“. Један даљи исказ је у дијалогу између Петра и Исуса: Петар жели да искључи Марију Магдалину из круга ученика/апостола. На то му вели Исус: “Свака жена која себе учини налик мушкарцу, отићи ће у Царство Божје“. Ово може значити и упутство на ранохришћанску праксу одевања. Такође и Зенон, оснивач стоичке философске школе, прижељкивао је жене у мушком руху да би равноправност међу половима, за коју се он залагао, била и видљива.

Два пута

Са Новим Заветом сродна, опсежна књижевност се како академској, тако и широкој публици ставља на располагање у виду научно припремљених избора текстова. Француски издавачи су их објавили 1997.г. и 2005.г. у две свеске под насловом «Ecrits apocryphes chrétiens» у репрезентативном естетском руху у библиофилском издању у реномираној едицији Bibliothèque de la Pléiade. Енглеско издање под насловом «Apocryphal Gospels» одражава прагматични дух америчке библистике. У њему се налазе само најважнији текстови. Грчки, латински и коптски тесктови су понуђени у преводу. Сасвим оделити правац узима ново немачко издање. У овом издању се налазе и ретки текстови, али само у преводу, а не и на оригиналном језику, као што су Јеванђеље по Томи, Јудино Јеванђеље, Тајно Марково Јеванђеље, арапска сведочанства о Исусу и многа други мање познати апокрифни списи и варијанте (види потпуну листу на карају текста).

Нови преводи ранохришћанске књижевности о Исусу Христу је обогаћење, али уједно изазов и искушење хода кроз дубоки лавиринт са стрмим литицама хетеродоксије, те се само посвећенима препоручује. Отуда је књига попут ове Шретерове поуздани компас у дубоком лавиринту кривоверја.

Протопрезвитер-ставврофор Зоран Андрић (Минхен-Рим)