Јермени - вечита трагедија

Поводом 100-годишњице геноцида над јерменским народом доносимо текст који је објављен у Веснику Свештеничког удружења Југославије у бројевима децембар 1984 - мај 1985. Рад није изгубио у актуелности ни данас после 30 година, а објављујемо га поводом 100-годишњице „првог геноцида 20. века“, како је назван у историографији. Весник Свештеничког удружења је 1985. поводом 70-годишњице писао овако:

Недавно је Конгрес САД прогласио 1985. годину за годину борбе за људска права, посебно имајући на уму масовно убијање Јермана од стране Османлија Турака пре 70 година.

Турска, чланица НАТО пакта, оштро је протестовала, а управо ових дана одржано је суђење убицама турског амбасадора у Београду пре две године.

Комисија за међуцрквене односе при Светском савету цркава објавила је преглед збивања везаних за овај народ, с посебним освртом на њихово садање стање у Турској. Овај документ смо исцрпно користили.

Ко су Јермени?

Јерменија је подручје на висоравнима између Каспијског, Црног и Средоземног мора, а о којем се сада говори као о источној Анадолији и Транскавказу, са обе стране совјетско-турске границе. Држећи се генеалогије, према епско-библијској традицији када је Ноје зауставио своју лађу на планини Арарату, изгледа да су се Јермени овде населили у 8. веку пре Хр., а као нација појавили су се у 6. веку по Хр.

Живећи на великим рекама и на плодном земљишту, један од најстаријих народа света ускоро је преузео водећу улогу на Блиском истоку. Будући да је Јерменија лоцирана на једном од стратешки најважнијих древних и средњовековних путева, многа победничка племена и народи пролазили су кроз Јерменију: Миђани, Персијанци, Грци, Римљани, Арапи, Многоли, Турци и Руси.

У 1. веку пре Христа Јерменија је била поцепана између Римског и Персијског  царства.  С обзиром на то да су Јермени као цео народа били први који су примили хришћанство, често су били прогањани због своје вере. А управо због тога настањивали су брдска подручја – држећи се исте вере и истог језика – будући да су индоевропског порекла и да имају своју азбуку из 303. године.

Јермени су задржали своју аутономију повременим устанцима, ратовањима и савезништвом са хришћанским светом. Крајем 14. века Јерменска краљевина је пропала, племство је десетковано у сталним ратовима, а јерменска област је потпала под туђинску власт. Последњи монарх јерменске династије, која је владала Киликијом читава три века, умро је у избеглиштву у Француској.

Инвазијом Селџука, отомански Турци отпочеше проширивање Отоманског царства, које се у 17. веку приближило Бечу. Као хришћанска мањинска заједница, Јермени су имали да издрже званичну дискриминацију и постану грађани другог реда ... Услед многих „намета на вилајет“ Јермени су се на сваки начин трудили да напусте Турску.

Средином 19. века сматрало се да је број Јермена у Турској износио 2,5 милиона, од којих је већина живела у традиционалним пределима – у источним провинцијама Анадолије.

Без обзира на нова насељавања довођењем Курда са југа, Јермени су и даље били основни елемент који насељава и обрађује земљиште. Ако се има на уму да је то био мултинационални и међурелигијски регион, Јермени су у њему сасвим добро заузимали своје место.

Имајући на уму да су насељавали брдовите области, Јермени су живели у крајњој беди. У градовима је било богатих трговаца и занатлија, док је са сељацима било другачије, јер су боравили у својој историјској средини, али под влашћу муслиманских феудалаца.

С обизиром на то да је отоманска, финансијска и војна структура  знала за интерну корупцију и европске изазове, балкански хришћани су могли стећи своје верске слободе. Међутим, стање Јермена је било другачије. У селима су биле честе  пљачке, убиства и присилна обраћења у ислам. Власт није била у стању да им обезбеди миран породични живот, дом и имовину.

Јермени су очекивали да ће европске силе посредовати код султана како би се спровеле реформе у њихову корист. Турци су на ово гледали као на уплитање у њихова унутарња питања, а притисак на Јермене је из године  годину бивао јачи.

Последњих деценија 19. века Јермени су организовали тајне револуционарне покрете; оснивали су их ради одбране самих себе... После нових обећања реформи султана Абдул-Хамида II, започела је серија рушења и убијања, пљачкања.. Тада, 1894. г., вршени су препади на јерменска села и махале.

И поред многих обећања у циљу реформи, султан Абдул-Хамид II је наредио масакрирање, пљачкање и уништавање хришћанских светиња, чиме су погођени многи манастири и цркве. Турска власт је о свему овоме била добро обавештена. У овом масакру је убијено до 300.000 људи, мада су Јермени пружали отпор. Младотурска револуција 1908. г. срушила је аутократску султанову власт и покламовала режим који би требало да буде демократси.

Једна од најтрагичнијих метаморфоза у савременој историји био је процес у којем су наизглед либерални Младотурци претворени у ксенофобичне националисте усмерене на стварање новог  поретка и елиминисање јерменског питања елиминисањем јерменског народа.

Већ 1909. г. збио се страшан масакр Јермена у Киликији – тврди се да је побијено њих 300.000 људи.

Ускоро се Младотурска револуција дегенерисала у праву диктатуру, и једна од девиза режима постаде: „Турци изнад свих других народа!“ – пантурцизам, значи, да се све друге народности имају потурчити како би се царевина могла простирати преко Каспијског језера и ујединити све Турке. Од свих тамошњих народа Јермени су најмање били спремни на потурчење будући да су били привржени својој Цркви, језику и култури.

До 1914. г. Турском је владао тријумвират екстремиста, који су здружили своја идеолошка убеђења у бирократску свирепост ради остварења свог геноцидног плана.

Избијање Првог светског рата ставило је Јермене пред зјапећу провалију пошто су се налазили са обе стране руско-турске границе. Пошто је имала тајни уговор с Немачком, Турска објављује рат Русији. Око 350.000 турских Јермена регрутовано је у турску војску. Међутим, Турци нису могли лако победити на Закавказу како су очекивали. Пошто су на Галипољу 1915. г. изгубили битку, а мислећи да ће остати неостварен план о расељавању Јермена, јер би они кад-тад прешли на страну Русије, турски министар унутрашњих послова Талат паша је наредио да се Јермени имају депортовати са ратног подручја у пустиње Сирије и Месопотамије. Сви Јермени у турској војци буду разоружани, и поче с њиховим ликвидирањем. Априла 24, 1915, 254 јерменска интелектуалца у Цариграду буду ухапшена и депортована, да би ускоро сви били погубљени.

Сад је јерменска заједница била скоро без народних вођа, и на њу је режим навалио свом силином и жестином. Одрасли и омладинци до 29 година живота обично су одвођени и убијани у близини места боравка, док су  тешке грозоте очекивале жене и децу: одвођени су у дугим конвојима у вреле сиријске пустаре. Мало их је преживело овај грозотни марш. Успут су многи од њих одузели себи живот бацањем у провалију или реку. Месецима након овога путеви и реке Анадолије заударали су од лешева и скелета, а чистиле су их орлушине.  Негде су их трпали у лађе и бацали у пучину Црног мора. Они који су како-тако доспели на југ Сирије, боравили су у логорима под ведрим небом, без крова над главом, мучени глађу, убијани, а жене силоване. Неки су ипак побегли захваљујући помоћи суседних Арапа.

На тај начин су Јермени ефикасно уклоњени са своје  родне груде на којој су живели скоро три хиљаде година. Спомен о њима могао је и да замре, јер су и цркве и манастири скврнављени, пљачкани и рушени, а деца добијала турска имена да би се касније осећала као Турци.

Ко је убијао? У неким случајевима турски жандарми. Влада је оформила „Специјалну организацију“, углавном састављену од највећих злочинаца пуштених с робије у западној Анадолији под условом да врше покољ Јермена.

Колико је Јермена побијено? Вискаунт Брајс, говорећи у Дому лордова (Горњи дом Британског парламента) 6. октобра 1915, изнео је бројку од „око 800.000“. Турска офанзива на Кавказу у лето 1918. однела је још неколико хиљада жратава.  Говори се да су турски сејмени узимали јерменске избеглице за мету при обуци у гађању. Неколико хиљада је умрло од куге и глади после Октобарске револуције. Још 1921. г. један британски пуковник затекао је како кемалисти у Ерзеруму туку и муче глађу јерменске заробљенике.

Пре 1914. г. у Турској је живело преко два милиона Јермена. После Првог светског рата њихов број је једва прелазио 100.000 душа. Тако, број побијених може износити 1,500.000 људи. Пола милиона Јермена остали су бескућници избеглице, и њихови потомци могу се наћи данас у више земаља света.

Турска не признаје злочин

За разлику од Немаца после Другог светског рата, турске власти упорно одбијају да признају злочин. То су чиниле и одмах после рата, па и данас. Недавна турска публикација наводи: „Није било геноцида над Јерменима у Отоманској империји пре или за време Првог светског рата ... Недавно стручно истраживање открило је да су приче о покољима углавном измислили јерменски националистички прваци у Паризу и Лондону, за време Првог светског рата, а светом их ширила енглеска обавештајна служба.“

Турци даље тврде да је у то време у Турској живео један и по милион Јермена. Они допуштају да је умрло неколико хиљада за време пресељавања. – Додуше, и да број Јермена из 1914. и није био тачан, чињеница да се број Јермена већ био смањио до тог датума, говори да је покоља било и раније. На крају крајева, број побијених не мења природу злочина, јер је у питању: расељавање и истребљење једног народа!

Турски  званични службеници даље тврде да је било Јермена који су масакрирали Турке у ратном вихору. Тиме се намерно ствара забуна око броја погинулих Турака на кавкаском фронту 1915. у смислу освете Јермена када су пре или после покоља њихових породица пребегли на руску страну.

Израз „геноцид“ (истребљење једног народа) до тада није био у употреби. Истребљењем Јермена постало је јасно да ће се и касније такав злочин називати „отворени или прикривени геноцид“.

Главне спроводнике депортација осудио је турски суд. Савезничке владе су присилиле турску владу Мустафа паше Уговором у Сересу  1922. (који није ратификован!)  да се створи скромна Уједињена Јерменска Република, али савезници ово не спроведоше у дело, па, штавише, Турци у договору са Совјетским Савезом окупираше независну, али крхку Републику Јерменију, створену 7. маја 1918.  У западном делу своје отаџбине Јермени су дефинитивно истребљени – био је то последњи чин у геноциду над њима. Источни део је делимично одсечен, па је постао совјетска република 1920. године.

Европске силе и САД дигоше руке од јадних Јермена и јерменског питања. Заборавише да је амерички генерал Џејмс Харборд после повратка из јерменских крајева 1919. ово назвао „највећи злочин свих времена“. У  Лозанском уговору  (1923) Јермени нису поименце ни споменути, јер се ту говори о „немуслиманским мањинама“!

Из Конвенције

Када говоримо о геноциду, добро би било подсетити на  Конвенцију Уједињених нација  од 9. децембра 1948. г.

„Члан II: У овој Конвенцији геноцид означава сваку од следећих радњи почињених с намером да се уништи цела, или делимично, етничка, расна или верска група, а то је:

а) убијање чланова групе;

б) причињавање озбиљне телесне или душевне озледе члановима групе;

в) намерно наметање групи таквих услова живота срачунатих да произведу физичко истребљење целе групе или ње делимично;

г) наметање мера с циљем да се спречава рађање (деце) у тој групи;

д) насилно пребацивање деце из једне групе удругу.

Члан III: Следеће радње су кажњиве:

а) геноцид;

б) умишљај да се изврши геноцид;

в) директно и јавно подстрекивање да се изврши геноцид;

г) покушај да се изврши геноцид;

д) саучесништво у геноциду.“

У  Записнику о јерменском геноциду,  усвојеном на VI  скупштини Светског савета цркава у Ванкуверу (август 1983), који осуђује сваки вид насиља у свету, између осталог, речено је:

„Подсећамо се још једном на трагичан покољ једног и по милиона Јермена у Турској и на расељавање још пола милиона с њихове историјске отаџбине на почетку овога века. Ћутање светске заједнице и смишљени напори да се порекну чак историјске чињенице представљају оправдани извор бојазни и све већег очаја јерменског народа, јерменских цркава и многих других.“

Даље се вели да је једна комисија Савета цркава изразила своје интересовање код Комисије Уједињених нација по правима човека и тражила да проучи Питање о спречавању и кажњавању злочина геноцида. „Јавно признање тих злочина је битно како се они не би поновили и изазвали дела насиља у циљу одмазде, а подсећањем на историју јерменског народа други народи били би поштеђени сличне судбине.“

Совјетска Република Јерменија

Ова република је образована крајем 1920. г. као сиромашна, независна, али веома мала. Западни крајеви древне Јерменије већ су били у турским рукама.

Да би скршио локални патриотизам у Јерменији и у својој родној Грузији, Стаљин је ујединио неколико територија у јединствену закавкаску федерацију. Републике су настале као посебне јединице 1936. г., а после тога јерменске територије Никичеван и Карабах (Нагорно Карабах) осташе под административном управом Азербејџана.

Посебна пажња је посвећена обнови совјетске Јерменије. У ствари, ова планинска земља је заиста остварила свој економски успон тек после Другог светског рата, нарочито педесетих година. Високи ниво образовног система и Универзитет у Еревану допринесли су оживљавању и јачању јерменског културног живота. Слава и популарност композитора А.  Качатуриана доспела је и у западне земље. Поред других доприноса науци и култури (Хамбарсумиан и Алеканиан стекли су светску славу, посебно у астрономији и физици), Јермени су дали одличне официре и војнике. Ипак је било скромно њихово суделовање у совјетском политичком животу. Само је А. Микојан постигао у своје време највише положаје у совјетској политичкој структури.

Становништво Републике Јерменије брзо је расло и до 1980. г. било је 3,200.000 становника, од којих је јерменска нација бројала преко 90%. До тога је углавном дошло имигрирањем Јермена  почев од 1947. г. нарочито са Блиског истока, из Грчке и Француске.

Будући да је једна од најмањих совјетских република, са само 30.000 квадратних километара, Јерменија је много гушће насељена од суседних република. Једна трећина целокупног становништва живи у главном граду, Еревану. Чињеница је да се сељани селе у индустријализованија подручја, што је резултат живота на брдовитим пределима и планинске негостољубивости. Сваке године главни град прими на хиљаде Јермена из свих крајева света, који долазе да обиђу родбину и посете славне древне и новије споменике културе.

Занимљиво је да се, по предању, Нојева лађа зауставила на планини Арарату, сада у турским границама, наочиглед совјетских Јермена, што им проузрокује тежак бол. Када се обележавају жртве геноцида, сви Јермени знају да је Москва сузбила даље претензије Турске на совјетску територију. Јермени такође знају да они економски и политички зависе од Москве, па је зато њихова лојалност својој земљи ван сваке сумње.

Од посебног значаја јесте место и улога Цркве. Ечмиадзин, код Еревана, јесте историјска столица Јерменске апостолске народне Цркве, којој је на челу „Католикос свих Јермена“, што је сада Његова Светост Васкен I. Његова надлежност се протеже не само на Јермене у Совјетском Савезу, него и на велики део дијаспоре, а то овој древној Цркви ствара велики морални и национални углед. Редовне архипастирске и канонске посете Католикоса Васкена I јерменским заједницама у дијаспори јачају културне и духовне везе са отаџбином.

У ствари, Јерменска Црква је много пропатила после Октобарске револуције будући да је била и остала симбол националног идентитета. Број свештеника и отворених цркава у то време био је сведен на неколицину. Али после рата и касније после Стаљинове смрти екуменска и политичка улога Цркве у јерменској дијаспори знатно је повећана.

За време избора 1956. године садашњи Католикос Васкен I изложио је степен нормализације у односима Цркве и државе. Многе цркве коришћене како магацини или из разлога што су биле напуштене, обновила је држава као споменике културе. Сада је око 60 до 70%  становништва крштено, а верским свечаностима и обредима присуствује велики број верника.

У Совјетском Савезу је значајан број Јермена, који су према попису из 1980. године живели у:

Азербејџану   ............................ 650.000

Грузији  ..................................... 600.000

Русији   .....................................  360.000

У Грузији, раније сматраној домовином највеће јерменске заједнице у Завкаказу, Јермени су дали много индустријалаца и револуционара. Поред заједнице у Тбилисију и у другим мало већим местима на обалама Црног мора, Јермени су многобројни и у јужним подручјима где и данас представљају већину међу локалним становништвом.

Мале јерменске заједнице постоје и у неколико градова Украјине и Русије, а највеће су у Москви и Лењинграду.

Јерменска дијаспора

Крајем 19. века мале групације од по неколико хиљада Јермена живеле су у Америци и у већим земљама Западне Европе и Јужне Америке. Било је више већих група у земљама у окружењу Јерменије, на Балкану и на Блиском истоку (Њихова презимена се завршавају на –иан). Велико расељавање почев од 1923. г. управо је зачетак јерменске дијаспоре. Почела је с неколико хиљада јадних избеглица на Блиски исток, па се све више ширила, да би сада то биле интегрисане мањине у белом свету, као у Канади и Аустралији. Највећи, пак,  повратак у отаџбину настао је почев од 1947. г. када је Стаљин дозволио њухово велико усељавање  у совјетску Јерменију.

Није лако установити број Јермена у иностранству, пошто нису сви Јермени, као раније, уношени у парохијске матрице као Јермени. Ако су ти протоколи рођених и крштених ваљано и педантно вођени у Јерменској апостолској Цркви, они не обухватају мале јерменске заједнице чији чланови су католици или протестанти. Сам наставак –ИАН код породичних имена, презимена, није више могао идентификовати Јермене при попису становништва у дотичним земљама због мешовитих бракова. Штавише, прилив емиграције седамдесетих година отежава да се процени популација једне земље по националној основи. Па и поред свега, глобална процена у 1980. години даје бројку од око два милиона Јермена у расејању (дијаспори), изван Совјетског Савеза:

САД и Канада  ................. 600.000

Либија и Сирија   ............  450.000

Иран .................................. 300.000

Француска ........................  300.000

Јужна Америка  ...............  150.000

Турска  .............................     50.000

Аустралија  .......................  100.000

Иако живе у толико  много земаља, Јермени су показали смисао за прилагођавање, динамизам и професионалну сналажљивост. Међутим, није им лако да очувају културне, традиционалне и верске карактеристике.

Либан је нека врста узоритог показатеља како се чува национални идентитет у дијаспори. Па и на малом географском подручју и са густом насељеношшћу, Либан је ипак јерменски верски центар - има многе школе, цркве, новине и негује друге облике културе.

У Анталијасу, месту на периферији Бејрута налази се Католикосова резиденција за област Киликију. Католикос Карекин II није само поглавар независних епархија, него је широм света познат као духовна власт и човек од екуменског уплива. Од 1975. г. до VI скупштине Светског савета цркава 1983. г. био је потпредседник његовог Централног одбора.

Цркве, школе, новине и високи ниво културног и интелектуалног живота нису се удаљили од древног традиционалног модела. Црква је заступљена у либанској Скупштини. Бејрут је и политички центар дијаспоре. Главне јерменске политичке организације имају седишта у Либану. Без обзира на Стаљиново мишљење о делатности ових странки, јер су неке биле настројене антисовјетски, ситуација је искомпликована и расколом у Цркви после избора Католикоса Анталијаса 1956. године.

Упркос идеолошком размимоилажењу, јерменске политичке организације су поставиле заједничку линију „позитивне неутралности“ ради јединства и спаса Либана током целог грађанског рата. Није било лако заузети овакав став у оном времену кад се имало одлучити на коју страну. Јермени који су дуго играли значајну улогу у индустријском и пословном животу Бејрута, поднели су у том грађанском рату људске и материјалне губитке. На хиљаде их је напустило ову земљу, а гробови многих данас су запуштени.  Јерменска заједница у Либану је дестабилизована, као и сама земља.

Једна друга раштркана заједница живи на КИПРУ, где је турска инвазија 1974. г. рушила њихове цркве и школе и протерала их из домова на северном делу острва.

Поред једне мале и добро организоване заједнице у ЈЕРУСАЛИМУ Јермени имају Патријаршију и манастире у Светим местима под јурисдикцијом Архиепископа Дердениана. Услед неких тешкоћа у братству, израелске власти врше притисак на неке чланове, иако им њихов посебан статус гарантује извесна права и привилегије.

У Ирану, углавном у Техерану, Табризу и на подручју Исфахана, постоји стара и значајна јерменска заједница; ту они живе вековима.  На жалост, под исламским фундаментализмом, став према овој хришћанској заједници умногоме се изменио. Забрањује им се употреба језика у школама, па су многе породице већ напустиле ову земљу.

Турска се већ сматра „дијаспором“ пошто је јерменска заједница настањена углавном у Цариграду. Дозовољена им је употреба матерњег језика и исповедање вере у школама и црквама. Јерменски Патријарх  Калустиан жалио се седамдесетих година на разне облике притиска на његов народ, углавном на просветном и верском пољу. Изгледа да је и овде стање по Јермене боље него раније. Па ипак, заједница се бројно смањује.

Јерменска заједница у САД и КАНАДИ  јесте највећа и најбогатија. Велике заједнице живе у већим градовима на источној и западној обали ових земаља, а најбројнији су у Лос Анђелесу, а у Канади у Монтреалу и Торонту. Имају велики број академика, а садашљи гувернер Калифорније је Јерменин. Одржавају своје скупштине и седнице националних комитета. Појава јерменског тероризма изненадила је многе Јермене политичаре који осуђују сваку врсту тероризма, пошто омета ефикасност одговарајућег приступа јерменском питању.

Јерменске избеглице су почеле да се масовно насељавају у ФРАНЦУСКОЈ од времена када је Лозански уговор (1923. г.) показао да су савезници занемарили политичко решење њиховог проблема.  По приспећу у Марсељ, почеше најпре да се овде насељавају, а касније и на северу земље – где год би могли наћи посао. Многи француски Јермени познати су у свету из разних области културе и уметности (чувени певач Шарл Азнавур је Јерменин). Јерменском апостолском Црквом у Француској руководи апостолски егзарх Католикоса Васкена I.  Јермени штампају новине на своме језику и тако одржавају везу са сабраћом у Француској и у западној Европи.

Из додадашњег излагања историје јерменског народа могла се запазити посебна улога и значај Цркве.  Од крштења Јермена 301. г. Црква је постала главни чувар језика, културе и народног идентитета.

Током дугих година јерменског робовања у Отоманском царству Народна апостолска Црква била је је важан чинилац у одржавању национално-духовног живота. До 19. века Црква је била симбол националне припадности у тој царевини. Преко Цркве су јерменски вођи настојали да образују свој народ.

Поред већинске Апостолске Цркве, постоји мањи број припадника  Јерменске унијатске Цркве, неки још из времена крсташа, а неки услед каснијег мисионарског рада доминиканаца. Почев од 18. века њихов Патријарх живи у Либану.

У 19. веку углавном су страдали чланови највеће Цркве, јер ако би унијати били  нападнути, француски амабасадор при Порти уложио би протест, а протестанте је штитио британски амбасадор. Али, 1915. године страдали су Јермени свих конфесија.

Јерменска апостолска црква

Њено седиште је у Ечмиадзину, у Савезној Републици Јерменији (СССР), 20 км од главног града Еревана. Она броји 5,600.000 верника, 5 епархија у СССР-у и 9 у расејању – две патријаршије: у Јерусалиму (основана у 7. веку) и у Цариграду (основана у 12. веку) – 500 парохија и манастира, 500 епископа и свештених лица укупно. Издања: „Ечмиадзин“ (месечни званични орган), „Јерменска Црква“ и „Мајка Црква“ (САД). На челу је Његова Светост Васкен I, Патријарх и Католикос свих Јермена.

Према предању, апостоли св. Тадеј и Вартоломеј дошли су у Јерменију и проповедали Јеванђеље. Још у 1. веку у Јерменији је било хришћанских општина. Године 301, за време владавине јерменског краља Тирдата III (291-339) и св. Григорија Просветитеља (300-325), који је био први Католикос Јермена, хришћанство је проглашено за званичну државну веру. Садашњи Католикос је 130. по реду.

Своје учење Црква заснива на Светом Писму, Предању и на одлукама прва три васељенска сабора.  По питању христологије, она прихвата учење Трећег васељенског сабора – да је Христос „једна личност у оваплоћеној природи Логоса“. Она не признаје Четврти васељенски сабор у Халкидону (451. г,), а одбацује несторијанско и монофизитско учење Евтихово. Богослужење је углавном св. Василија, а савршава се на класичном јерменском језику. Камилавка је увиду клобука. За причешће употребљавају бесквасни хлеб и чисто вино; причешћују под оба вида. Држе се јулијанског календара, као и ми, али западне пасхалије. Свето Писмо је преведено на јерменски језик почетком 5. века, одмах после стварања јерменског писма! Ово писмо је и данас у употреби.

Јерменија је 390. г. подељена између Византијског и Персијског царства, а од 453. г. повремено је била под Персијанцима, Арапима и Турцима, мада је задржала извесну независност до 15. века. Прогони Јермена су настали од 1893. године.

Свети Ечмиадзин и други манастири вековима су доприносили напретку културе, науке и уметности. За последњих 25 година многи од њих су обновљени, чему су допринели и прилози из иностранства.

Патријархе киликијског и цариградског хиротонише Патријарх-Католикос у Ечмиадзину. Јерусалимски Патријарх обавља своју архипастирску службу у јерменским манастирима у Израелу и на парохијама у Јерусалиму, Витлејему, Јафи, Хаифи, Рамаји и Аману (Јордан).

Током последњих 25 година, 5 епископа, 22 целибатна свештеника, 45 ожењених свештеника и 27 ђакона дипломирали су на Богословском факултету у Ечмиадзину. У последње време порастао је број крштења, венчања и посетилаца богослужења.

Саремени превод Новога Завета за Јермене у СССР-у (треће издање у 20.000 примерака) и за Јермене у расејању (прво издање у 50.000 примерака) сада је у припреми. Петнаест библиста годинама ради на новом преводу целога Светога Писма. Године 1979. започела је изградња Црквеног музеја и Патријаршијске библиотеке у Ечмиадзину. Планира се покретање званичног недељног листа на три језика, јерменском, енглеском и француском.

Јерменски киликијски католикат

То је друга јурисдикција. Његово седиште је у Анталији у Либану. Католикат нема већих трвења с Мајком Црквом. Има 800.000 верних, 12 епархија, 150 парохија, 14 епископа, 120 свештеника. Издаје лист „Хајк“ (што је јерменски изворни назив за државу, да би у средњем веју био придодан персијски назив за државу  стан, па се ова земља назива  Хајастан). Поглавар је Његова Светост Карекин II, Католикос  Киликије. Он врши јурисдикцију над парохијама и црквама у Либану, Сирији и на Кипру. Од 1956. г. има епархију у Ирану и у Грчкој, као и две епархије у САД.

Дијаспора је најважнији национални и верски чинилац у јерменској историји. Од почетка свог самосазнања Јермени су се стално исељавали Такво исељавање, силом или милом, започело је у 10. веку, и одвијало се надаље када су овом земљом владали Византинци, Турци Селџуци, Персијанци, Отомани и Руси.

После пада династије Баградит у 10. веку многи јерменски кнезови избегли су у Киликију и створили самосталну краљевину, која је трајала 300 година. Али када су је укинули египатски Мемлуци, хиљаде Јермена се иселило у Пољску, Мађарску, Румунију, Бугарску ... Године 1605. персијски шах Ава покорио је Јерменију и повео велики број Јермена у свој главни град Исфахан, где се населише и економски тако напредоваше да саградише и свој град  - Нову Џулфу. Када је султан Мехмед II освојио Цариград 1453, тамо је довео многе Јермене да би правили равнотежу Грцима и давали подстицај занатству.

Католикат Киликије, васпоствљен и реорганизован у Анталији, у Либану, 1930. године, са својом црквеном администрацијом, богословском школом и неговањем екуменских односа, игра важну улогу у јерменској дијаспори. Такође је значајан у културном, друштвеном и политичком животу. Његова јурисдикција обухвата Либан, Сирију, Кипар, Уједињене Арапске Емирате, Иран, Грчку, а делимично неке јерменске заједнице у Северној Америци.

Протестантска евангеличка црква

Седиште јој је у Бејруту; броји близу 10.000 верних у 24 парохије са 13 пастора. Издаје месечни лист за омладину, распростире се на Сирију, Либан, Турску, Грчку, Египат и Иран. После расејања верници су јој углавном у Сирији и Либану.

Ова Црква води 23 школе и 4 гимназије, а и посебан универзитетски колеџ у дијаспори са 400 уписаних студената. Са Јерменском православном (апостолском) Црквом одржава домове за старе у Алепу и Бејруту.

***

Насиље изазива насиље. Турци су нам оставили и, не своју, реч  геноцид, кованицу од грчке и латинске речи, јер ова реч није употребљавана до Првог светског рата. Али је та иста грозна реч остала у употреби и после Другог светског рата. Један геноцид збио се и на нашем поднебљу...

У једном од многих писама (напомена: овај рад је објављен у четири наставка у Свештеничком веснику) постављано ми је и питање: да ли се може упоредити геноцид над Јерменима 1915. г. и геноцид над Србима у тзв. Независној Држави Хрватској. Читалац је имао у виду да је отприлике број убијених Јермена исти као број убијених Срба и Рома. Ова два геноцида се уоште не могу упоређивати! Наиме, Јермене су као хришћане истребљивали Турци – муслимани, а Србе -  хришћани, само припадници друге вероисповести. Друго, тзв. Независна Држава Хрватска је била марионетска држава, а  Турска не.  И управо као марионетска под Хитлером, значи не „независна“, она је требало да мисли да није независна без те заштите, а против фашизма се био дигао сав напредни свет. То усташе нису уочавали. А Турци су тачно осећали да ће проћи некажњено.

Француски министар одбране Шарл Херни приметио је у Лиону 1981. г.: У случају агресије треба да се запитамо ко је нападач, да ли народ, да ли је народ над којим је извршен геноцид напао Турке или су Турци агресори?  Што се тиче јеврејског народа, немачки канцелар је ишао на коленима да би затражио опроштај за злочине почињене од нациста.

Председник Француске Франсоа Митеран је на јерменски Божић 1984. г. рекао: „Сећање на оно што је вама учињено никад неће бити избрисано. Ово се мора памтити као део људске историје, а жртва  тих људи мора бити лекција млађем поколењу, да би се у будућим временима свако упознао с тиме да овај народ не припада прошлости, него да је жив овде и сада и у будућности.“

Карактеристично је изјавио конгресмен САД Дервински: „Турски покољ беспомоћног јерменског народа био је први велики геноцид у савременом свету. Геноцидна дела нациста у Другом светском рату можда се и не би починила да је светска правда задесила Турску због њених злодела 1915...“

***

После Христове смрти на Крсту дошло је његово славно Васкрсење. Ова вера у Христово Васкрсење пружа јерменском народу снагу да истраје. Јерменска Црква одбацује  сваки терористички акт уперен према Турској: подметање бомби у турске авионе, претње турским представништвима у свету, убијање дипломата (као оно турског амбасадора у Београду пре три године, одн. 1982.г.). Такви атентатори нису прави хришћани.

Међутим, о злоделима почињеним у историји требало би више и чешће писати, не ради разбуктавања страсти, него због пружања лекције млађим нараштајима. Ми праштамо, али не заборављамо - управо због тих нараштаја. „Историја је учитељица живота.“ Ако је монголски кан дозволио да се у његовом главном граду Златној Хорди оснује православна руска епархија и да се православна вера шири, зашто да се деца истргнута из руку њихових матера преобраћају на ислам? Или да јерменска  деца (као раније словенска – јаничари) добијају арапска или турска имена, а самим тим да замрзну и своје рођене родитеље? Зато је за осуду свако „кумовање“, а да не помињемо убиство појединца, а камоли племена, народа...

ђакон Радомир Ракић