Јерменија: Живот у контејнерима после земљотреса 1988.

Пре тридесет година разорни земљотрес је погодио јерменски град Ђумри - Више од 2.000 породица, међу којима и безброј деце, још увек пати од последица и мора живети у незамисливом сиромаштву.

У 7,41 ч. 7. децембра 1988. године часовник на сахат-кули је заустављен у граду Ленинакану у советској републици Јерменији. Сказаљке на масовној згради северног јерменског града означиле су почетак катастрофе готово апокалиптичних размера.Земљотрес је разорио град и околна подручја. Умрло је до 25.000 људи, а 2,5 милиона је остало без крова над главом.

Данас, добрих тридесет година касније, Ленинакан се већ одавно зове Ђумри, а совјетска република је постала независна држава Јерменија. Ипак, последице катастрофе нисупревазиђене у потпуности. Тада су уништене три четвртине града.Захваљујући међународној помоћи, постављени су импровизовани дрвени контејнери ("домикс") како би некако сместили многе бескућнике. Обећано им је да ће добити стан после прве фазе ванредне обнове.

Али и данас више од 2.000 породица мора да живи у овим "домиксима". Једнa од њих су Алексаниани: отац Ара (38), мајка Ањела (32), двоје деце Аида (12) и Арам (10), као и бака Аида (69) и деда Арам (69). Ноћу је било минус 16 степени, сада у подне за време моје посете је готово топло са минус пет ступњева. Али, кроз танке, танке дрвене зидове, стално се осећа проток хладног ваздуха. Прљави ћилими на зидовима и стари тепих на поду не могу спречити хладноћу. Ноћу је водовод замрзнут. Пећ на дрва пружа мало топлоте у хитном склоништу дужем од седам метара. Али породица обично нема дрва. Зато отац Ара спаљује све што нађе у граду. Обично је топластично смеће. Како топлота у соби попусти, он угура пластичну флашу. Мирис запаљене пластике испуњава собу.

Логична последица: цела породица је болесна од плућа, стално кашљу, а деда јескоро увек у кревету. Најздравија је бака Аида. У 69. години, она је најспособнија и једина која се сећа времена пре земљотреса. Тада су имали диван живот, каже са сузама у очима. Она и њен муж су имали стан и сви су имали посао. Али онда је дошао не само земљотрес, него и распад Совјетског Савеза и појава независне, али истовремено и сиромашне Јерменије.

Њихова кућа је уништена у земљотресу, прича мајка Ањела, која је је тада била дете. Породицасе могла убрзо уселити у овој стамбени контејнер и тако барем опстати; срећа, јер велики број жртава земљотреса није умро одмах, већ после њега, када су се измрзли на отвореном.

И када су добили прилику да живе макар у сиромаштву у контејнеру, каже отац Ара, био јепотребан новац за лечење. Ара је имала три стомачне операције. Ћерка Аида је озбиљно болесна на срцу. Операција пре пет година спасла је живот ове данас 12-годишње девојчице. Али сада мора ускоро проћи нову операцију, каже мајка. Сама операција би се обавила бесплатно у болници у главном граду Јеревану, али породица нема идеју како да сакупи новац за превоз и куповину неопходних нових лекова.

Родитељи су незапослени, само деда и бака примају малу пензију. Бакина пензија износи нешто више 100 долара. Али сав новац иде сада на лекове и храну. Без финансијске подршке од стране Каритаса деца не могу ићи у школу, јер често немају довољно за храну и огрев. Често Каритса покрива и трошкове електричне енергије, захвално ће мајка Ањела.

Десетогодишњи Арам и дванаестогодишња Аида воле да иду у школу, кажу. Цртање је њихов омиљени предмет и поносно приказују нека од својих ремек-дела. Који је највећи проблем за њих, питам њих двоје: „Што је зими толико хладно и што има много пацова,“ каже Арам. Отац одгурује стари тепих. Појављују се труле дрвене даске. Ара показује рупу: „Овде пацови улазе. Храна се не може сачувати од њих." Толико их је да се не могу похватити или побити да поново не долазе. - А тај „домикс“  и даље пропада...

Сарадници Каритас редовно посећују Алексаниане и пружају им оно најпотребније И не само што помажу ове породице, него и стотине других. То су најсиромашнији од сиромашних, који морају да живе у „домиксу“ у Ђумри. Деца, родитељи и дедови, који никада нису имали среће у животу, сада се сналазе  јерменском друштву. Посебно се старају за децу, као што су Аида болесна на срцу и Арам болестан на плућима. Каритас им указује помоћ и ове зиме.

Пише Георг Пулинг

Извор: катпрес (с немачког Радомир Ракић)