Јерменска Апостолска Црква данас

Поводом 100-годишњице погрома јерменског народа доносимо преглед живота и рада ове Цркве, у преводу протођакона Радомира Ракића

Јерменска Апостолска Црква може се поносити својом 1700-годишњом историјом: већ 301. године Јермени су прихватили Христову веру. Почев од 13. века, услед смене политичке власти, дошло је до раскола у црквеном организму. Данас преко половине верника живи у дијаспори. У екуменском покрету јерменски епископи имају значајну улогу. Јерменска Апостолска Црква назива себе „апостолском“, јер жели да тиме изрази чињеницу да своје порекло води од апостолâ. Према црквеном предању, апостоли Тадеј (сиријски Адај) и Вартоломеј донели су хришћанско учење у Јерменију. Ствари мисионар је био Свети Григорије Просветитељ Јерменије (преставио се око 325. године), који је био епископ за читаву Јерменију и 321. године крстио краља Тирдата Великог (298-330). С крштењем краља хришћанство је постало прва  државна вера, а јерменско хришћанство је постало и прва „државна Црква“ у свету, пошто је Јерменија прва држава која је у целини христијанизирана. Почетке јерменског хришћанства обликовали су првенствено сиријски утицаји.1)

Данас око осам милиона верних исповеда православље (дохалкидонско!), од којих три милиона живи у Републици Јерменији; од тих 3,200.000 становника њих 95% изјашњава се за православне Јермене, што објашњава чињеницу зашто су Црква и држава овде међусобно чврсто повезани. За очување писма и језика кроз историју, као и за  очување свога идентитета у Совјетском Савезу Јермени имају да захвале првенствено својој Цркви. Католикос-патријарх Карекин II сматра се не само „поглаваром државне Цркве, него и националне Цркве“.2)

Црква са четири јурисдикције

Ова Црква је данас подељена на четири јурисдикције, мада се она, упркос географској подели, сматра Црквом свих Јермена по свету.  Врховни патријарх и католикос Свих Јермена  јесте Карекин II, који је на челу  Ечмиадзинског католиката. Титула га, дакле, приказује као почасног поглавара међу другим поглаварима исте Цркве и истиче га као поглавара надлежног за све Јермене. Столица му је у манастиру Ечмиадзину, неких 20 км западно од главног града Еревана. Канонски су под његовом јурисдикцијом Цариградски патријархат и Јерусалимски патријархат.  Четврти јурисдикцијски огранак је у надлежности  Католикоса Велике куће Киликије. Његова титула „католикос“, сходно званичној титула врховног поглавара у Ечмиадзину, указује на његов нарочити положај у односу на оне друге две патријаршије ван Јерменије. За разлику од оне двојице патријараха, он може да освећује миро и хиротонише епископе. Католикос Киликије столује у Антелији код Бејрута у Либану; титула му указује на то да је некад имао седиште у Сису у Киликији у Малој Азији (данас Козан у Турској).

Подела на четири јурисдикције има историјске разлоге: од 7. до 13. века у Јерменији је долазило до честих смена политичке власти. Најпре су Арапи овладали читавим географским простором, затим Селџуци, па Монголи. Услед ових променљивих политичких прилика долазило је до честих смена на католикатском престолу. Почев од 1293. г. поглавар Цркве је столовао у Сису, главном граду малоазијске кнежевине Киликије основане 1080. г.  Године 1441. седиште католиката је враћено у Ечмиадзин, што је наишло на противљење у Киликијском католикату, па од тада имамо два католиката. Услед репресивних мера Младотурске Републике, седиште католиката је премештено из Сиса у Антелију у Либану, који се од 1920. налазио под француским мандатом, чиме је католикат доспео на безбедно место.

Јерусалимски патријархат постоји од 1311. г. као нека врста опозиције и одвајања од Киликијског католиката. Цариградски патријархат постоји од 1461. г. Све до пада Османског царства цариградски јерменски патријарх је у духовном погледу био надлежан за све не-грчке хришћане у Царству.

После укључења Јерменије у Совјетски Савез 1920. г. наступила је радикална атеистичка политика и с њом у вези колективизација, која је учинила да је Јерменска апостолска црква постала скоро безначајна у народу. Тек су нови политички курс Совјетског Савеза после Другог светског рата, дугогодишња служба католикоса-патријарха Вазгена I (1955-1994) и снажно залагање заграничних Јермена довели до обнове ове Цркве, што је настављено и под његовим наследником на столици Карекином I (1995-1998).

Септембра 23, 2001, десет година након проглашења независности Јерменије 21. септембра 1991, у Еревану је освећена новоподигнута Саборна црква св. Григорија Просветитеља – управо о 1700-годишњици хришћанства у Јерменији. Освећење Саборне цркве обавили су поглавари све четири јурисдикције. Била је то прва црква подигнута после 1920. г. и јасан показатељ препорода црквеног живота у народу.3)

Данашњи „Врховни патријарх и католикос Свих Јермена“  Карекин Ктриш Нерсисиан, рођен 21. августа 1951. у селу Фоскехат код Ечмиадзина, изабран је 27. октобра 1999, - упркос противљењу Цариградског и Јерусалимског патријархата, -  за новог поглавара Јерменске апостолске цркве. Изборни сабор су сачињавали 455 изасланика (духовних и мирских лица) из 29 епархија у Јерменији и дијаспори; изабран је са 263 гласа. Полагањем руку дванаесторице архиепископа устоличен је 4. новембра 1999. у у ечмиадзинској Саборној цркви као Карекин II. Пре тога био је архиепископ патријарашке епархије араратске са седиштем у Еревану, а од 30. новембра 1998. обављао је дужност местобљуститеља (locum tenens) патријарховог престола после упокојења блаженопоч. Карекина I.4)

Католикос Карекин II налази се на челу Цркве са око пет милиона верних; његова јурисдикција – најпространија међу њима четирма – простире се по свој Јерменији и по дијаспори. У самој Републици Јерменији има од децембра 2010. г. десет епархија; на подручју бившег Совјетског Савеза су четири епархијска седишта (Лавов, Краснодар, Москва и Тбилиси). Сирија је подељена напола: само мала дамаштанска епархија са неких 8.000 душа (стање из 2009. г.) припада Ечмиадзину, док највећа епархија у Алепу с неких 70.000 верних (стање из 2009. г.) под јурисдикцијом је Киликијског патријархата.  Поред тога, Црква има једног архиепископа у Багдаду и једног епископа у Каиру с надлежношћу над Египтом и свом Африком. У САД, где живи 1,2 милиона Јермена, постоји двострука јерархија: католикат Ечмиадзина и католикат Киликије имају по једног архиепископа у Њујорку и Лос Анђелосу. Затим, епископ за Канаду столује у Квебеку. У Јужној Америци архипастирствују архиепископи у Буенос Аиресу, Сао Паолу и Монтевидеу, а за Аустралију и Нови Зеланд надлежан је архиепископ сиднејски.

О неких 35.000 Јермена у 14 црквених општина у Немачкој духовно се стара архиепископ Келна и Све Немачке. У Швајцарској постоје јерменске  парохије у  Женеви, Нојшателу (Neuchâtel) и у Корноу (Cornaux). За Француску је католикос Карекин II  установио нову епархију децембра 2006. г., а 22. јуна 2007. изабран је нови архиепископ са седиштем у Паризу; помажу му два викарна епископа, а свештеници делују у 24 парохије међу нешто више од 40.000 душа.  Архиепископ бечки архипастирствује над Аустријом, средњом Европом, Шведском, Мађарском и Чешком. Поред њих је архиепископ у Букурешту с надлежношћу за Румунију и Бугарску, као и по један у Атини и Лондону.

Од 23. фебруара до 5. марта католикос Карекин II је боравио у Индији, где од 16. века живе јерменски хришћани окупљени око својих цркава. Године 2007. прослављена је 15-годишњица успостављања дипломатских односа између Индије и Јерменије. Једно краће дипломатско путовање у Индију у новембру 2008. г. одвело је католикоса у Кералу, Мадрас и Калкуту. Још није основана посебна епархија за Индију. 

Поглавар  Јерменског јерусалимског патријархата носи титулу „Патријарх Апостолске столице светога Јакова, архиепископа јерусалимског“. Под његовом јурисдикцијом (Израел, Јордан и палестинске области) налази се око 5.00 верних, од којих 2.00 живи у самом Јерусалиму. Уз њега је и архиепископ у Аману (Јордан).

„Јерменски патријарх Истанбула и Све Турске“ је на челу  Јерменског цариградског патријархата и столује у истанбулској четврти Кумкапи. Седмомесечно натезање око избора наследника Карекина II (Кацанђиан), престављеног 10. марта 1998, оставило је  ружну слику на турске власти.  И поред мешања турског Министарства унутрашњих послова, 14. октобра 1998. г. изабран је архиепископ Месроб Мутафиан за 84. јерменског цариградског патријарха, а устоличен је 21/22. новембра 1998. као Месроб II. (Већ дуже времена овај патријарх је болестан). Цариградски патријархат стара се о 70.000 душа на Криту и у Турској, од којих претежан број живи у Цариграду. Уз патријарха су архиепископ Скутари-ја (Истанбул-Искидар) и архиепископ  Дијарбакира (Diyarbakir). Међународну пажњу је пријатно изненадила прва јерменска Литургија одслужена после 95 година на острву Ахтамару у језеру Ван, на којој је као изасланик патријарха Месроба II началствовао архиепископ Арам Атесиан дијарбакирски.

Сваке године се 24. априла у средишту католиката у Антелији обележава геноцид над Јерменима у Турској 1915. г. Према јерменским изворима, том приликом је младотурски режим погубио 1,5 милион Јермена. Велике јерменске општине у Алепу и у Либану служе парастосе за покој душа свих пострадалих 1915. г. У Републици Јерменији 24. април је државни празник. Турска оштро одбија да призна масакар над Јерменима и да уопште расправља о геноциду као таквом.

Црквеношколске установе и манастири

Јерменска апостолска црква се поноси високим образовањем својих епископа. По правилу, пре свог избора за епископа кандидати морају понети титулу вардапет – учитељ богословља, у који се уводи посебним чином, што приказује високо вредновање богословског образовања у Цркви. Данас ова Црква има ове образовно-школске установе: Богословски семинар Геворкиан у седишту Мајке Цркве Ечмиадзину, Богословски семинар Васкениан на обали језера Севан у источној Јерменији, Јерменски семинар св. Нерсеса у Њујорку, који је 2004/5. проширен изградњом Богословског центра Карекина I, Богословија у Бикфаји (Bikfaya) код Антелије и Богословија св. Јакова у истоименом јерусалимском манастиру.

У Јерменији постоје многи историјски и културноисторијски манастири од огромног значаја, који су током препорода ове Цркве увелико зановљени монаштвом. Два манастира на северу земље, Санахин и Хагбат из друге половине 10. века, спадају у светско културно наслеђе.  Треба споменути и манастирске комплексе у Ечмиадзину, као и манастир Гегхард („манастир копљаник“) источно од Еревана из 9. века, који је такође оживео монасима. Изван Јерменије као значајне наводимо манастире св. Јакова у Јерусалиму и св. Илије у Антелији.5)

  Неке богословске и литургијске специфичности

По питању христологије, Јерменска апостолска црква је на сабору у Двину 506/7. г. и на потоњим саборима одбацила учење о две Христове природе усвојено у Халкидону. Богослужи се на старојерменском, а Литургија служи према чину св. Василија Великог. Причест се пружа под оба вида, а Евхаристија се служи на бесквасном хлебу, при чему се вода не долива у вино. На служби се певају велике богослужбене песме, стихире и др., које су саставили јерменски свети Оци и учитељи, химнографи.  Од седам светих тајни,  свете тајна брака и крштења пропраћају се нарочитим обичајима које треба да укажу на готовост на хришћанинову патњу у животу. На пример, пре стављања круна на венчању главе се обмотају црвено-белом траком која символизује крв и воду проистекле из Распетога. Приликом крштења, које обавља само један свештеник, благосиља се витица косе (нарот) у коју су уплетене црвене и беле узе.

На утицај Византије своди се иконопоштовање.6) Божић се светкује заједно с Богојављењем 6. јануара. Зацело на утицај Сиријске цркве, с којом Јерменска црква има интеркомунију још од 8. века, своде се многи постови. Као део свештеничке и архијерејске одеће карактеристична је капуљача која се носи било да је свештено лице у мантији или под одеждама (неко време). Упечатљиво је  освећење мира; миро се освећује сваке седме године, а у Антелији је чин мироварења последњи пут обављен између 25. априла и 7. јуна 2008. Првог дана се обаве припремне радње, да би кување мира трајало 48 сати; за ово је неопходно обезбедити 40 састојака. Крај чина обележен је 7. јуна свечаним богослужењем. У новоосвећеном миру садржи се и остатак старог мира као и миро добијено из Ечмиадзина.7) Два патријархата, јерусалимски и цариградски, добијају миро од Ечмиадзина.

Екуменски и међурелигијски односи

Јерменска апостолска црква је од 1962. г. чланица Светског савета цркава у Женеви. Католикат Ечмиадзина је Црква чланица Конференције европских цркава, а Католикат Киликије Блискоисточног савета цркава. Католикос Арам I  био је од 1991. до 2007. председавајући Централног одбора Светског савета цркава. Иначе, учествује у  годишњим сусретима с папом Шенудом III (Коптска православна црква) и патријархом Мор Игњатијем Заком I Ивасом (Сиријска православна црква). Посредовањем католикоса Арама I дошло је до измирења Коптске и Етиопске православне цркве и изглађења размирица услед самовољног проглашења Етиопске цркве аутокефалном 1988. г.; овим поводом је у Каиру 13. јула 2007. потписана Заједничка изјава.

После усаглашене изјаве о неким христолошким размимоилажењима у децембру 1996, односи са Римокатоличком црквом су међусобним посетама знатно побољшани. Са англиканском Црквом Енглеске постоји такође христолошко сагласје постигнуто изјавом у Ечмиадзину у новембру 2002. г. Односе оптерећује рукополагање жена у Англиканској цркви и њен став према хомосексуалности.  У Немачкој је Јерменска  црква чланица Радне заједнице хришћанских Цркава, док је у Швајцарској чланица  Радне заједнице православних Цркава.

Католикос Арам I негује интензивне односе с муслиманским верским лицима у Либану, као и у другим муслиманским земљама. У својој божићној поруци од 6. јануара 2011, поводом бомбашких напада на хришћане и цркве у Ираку и у Александрији (Египат), нагласио је да  хришћанско-муслимански односи почивају на заједничким вредностима љубави, правде и помирења. Према католикосу Араму, исламско-хришћански дијалог је за хришћане  на Блиском истоку од животног значаја.8)

Др Волфганд Швајгерт (Wolfgang Schwaigert)

Фусноте:

1) Литература о Јерменској апостолској цркви: В. Hage, Wolfgang: Das orientalische Christentum. Stuttgart 2007 (= Die Religionen der Menschheit, Bd. 29,2), стр. 226-262; Pinggera, Karl: „Die Armenisch-Apostolische Kirche“. In: Lange, Christian; Pinggéra, Karl (Hg.): Die altorientalischen Kirchen. Glaube und Geschichte. Darmstadt 2010, стр. 51-62; Heyer, Friedrich (Hg.): Die Kirche Armeniens. Eine Volkskirche zwischen Ost und West, Stuttgart 1978.
2) Hage, Christentum (Anm. 1), стр. 261.
3) Историју католиката и патријархата в. Hage, Christentum (Anm. 1), стр. 226-259.
4) Martin Bräuer: „Armenische Kirche hat neuen obersten Patriarchen and Katholikos gewählt“, in: Materialdienst des Konfessionskundlichen Instituts Bensheim 6/99, стр. 118-119. – Увођење  патријарха у службу полагањем руку дванаесторице архиепископа јесте специфичност Јерменске апостолске цркве. Разлог зашто су се два патријархата и још четири великодостојника противили избору лежи у чињеници што се председник Јерменије снажно залагао за Карекина Нерсисиана.
5) Renhart, Erich: „Liturgie und Spiritualität“. In: Lange, Christian; Pinggéra, Karl (Hg.): Die altorientalischen Kirchen. (Anm. 1), стр. 155-156;  Darmstadt 2010, стр. 51-62; Pinggéra, Karl: „Armenische Klöster“. In: Kaufhold, Hubert (Hg.): Kleines Lexikon des Christlichen Ostens. Wiesbaden 2007, стр. 44-46.
6) Baronian, Zareh; Krikorian, Mesrob: „Die Liturgie der armenisch-apostolischen Kirche“. In: Heyer, Friedrich (Hg.): Die Kirche Armeniens (Anm. 1), стр. 93-115.
7) Proche-Orient Chrétien 58 (2008),  330-331.
8) Proche-Orient Chrétien 58 (2008),  333-334.

Из часописа Glaube in der Zweiten Welt (G2W), 5/2011, стр. 25-27,
превео Радомир  Ракић