Јеромонах Јован (Ћулибрк): Српска Православна Црква и Јасеновац

Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики;
Рахиља плаче за дјецом својом,
неће да се утјеши за дјецом својом, јер их нема.

(Књига Пророка Јеремије, 31:15, Јеванђеље по Матеју 2:18)

Овим ријечима великог јеврејског пророка у којима су се преплели Стари и Нови Завјет као што су се у Јасеновцу преплеле кости српског и јеврејског народа, почињемо овдје у граду пророка и граду Христовом наше свједочење о овом граду под земљом и односу Српске Православне Цркве према њему. Првобитно је Свети Архијерејски Синод за ово свједочење био назначио Епископа бившег Захумско-херцеговачког Атанасија, добро познатог свима који се баве Јасеновцем, али он због свога здравственог стања и обавеза у првопрестоној Жичкој Епархији, гдје замјењује Владику Стефана, није могао да дође. То нас свакако неће спријечити да почнемо његовим ријечима.

«За нас православне хришћане то није «град мртвих», него Град Живих, јер су Богу све Јасеновачке мученичке жртве живе. Невине жртве у Великомученичком Јасеновцу живе су и у нашим срцима и душама у молитвеном памћењу и спомињању. Све оне заједно са нама очекују васкрсење мртвих и живот будућега века»,[1] дефинише он укратко самосазнање Православне Цркве о Јасеновцу у Уводу своје студије коју je касније претворио у књигу. Али то самосазнање има своју историјску типологију: за њега је «Великомученички Јасеновац, наше највеће Гробље, ново српско Косово, наш библијски месопотамијски Вавилон.»[2]

Зашто Вавилон? Зато што свештена историја изабраног народа и јесте оно из чега смо се научили историјском памћењу: не само «штап Мојсијев, који је раздвојио море надвоје (Излазак 14:16-22), и купина која је и усред пламена била једра (Излазак 3:2 и даље)»[3] како их Свети Никола Кавасила упоређује и спомиње као праобраз голготске жртве, него и све оно што се данас види на путу између Тел Авива и Јерусалима, спомен повратка у земљу Израиљеву, свједочи о потреби јеврејског народа да се остави спомен на оно што се десило у његовој историји, како древној тако и оној која се збила јуче. Зато и један од највиђенијих проучавалаца холокауста, Јехуда Бауер, каже да «док се не нађе мјера упоредивости, беспримјерност може да значи само да догађај није људски – другим ријечима није историјски.»[4]

А Вавилон јесте примјер ропства, тренутак када су Јевреји остали без државе баш као што су без ње 1941. остали Срби, са којим фактом почињу сви извјештаји о тадашњем страдању. И не само то: Псалам 136. памти Вавилон као ропство «на ријекама Вавилонским», баш као што је сав јасеновачки логорски комплекс окружен ријекама и водама, које су до Београда носиле његове жртве.

Управо због своје димензије историјског постојања и памћења је од тренутка када су стигли први гласови о Јасеновачком логору и од када су у Београд допловили први лешеви, Црква почела да записује и памти то што се дешава. Већ љета 1941. године Свети Синод је формирао Комисију за прикупљање података о страдању Српског народа која је са краја 1942. или почетка 1943. године припремила први Меморандум Српске Цркве о звјерствима у НДХ. У њему ће Јасеновцу бити дато средишње мјесто. Већ овај Меморандум, у коме се рецимо наводи како жртве за једно заједничко «ликвидирање 74 Србина и 82 Јеврејина, да садизам буде већи, и овај пут мора одабирати надзиратељ Србин односно Јеврејин»[5] – препознаје воде Вавилонске: Јасеновац је по опису у њему подигнут «у баровитој хрватској Посавини, пуној устајалих, загађених, мртвих вода, тамо где се састају Сава и њена босанска притока Уна и лено застају, стварајући са својим рукавцима и притокама, са севера Стругом и Лоњом, праву водену мрежу.»[6]

Извјештај свештеника Илије Јовановића, тадашњег пароха староградишког, од јула 1941. иде још корак даље. Говорећи како је маја те године морао преузети опслуживање босанскоградишке парохије, он говори како је она остала упражњена «мученичком смрћу, уочи Ђурђев-дана (6. мај), пароха и архијерејског намјесника Душана Суботића».[7] Сам прота Илија, иначе Бокељ родом из Пераста, остаће у спомену Градишчана сa обе стране Саве као човјек који је послије рата знао «у страшном времену постојати», и више од тога – свог себе уградити у обнову босанскоградишке (староградишку режим није дао) цркве Покрова Пресвете Богородице. Она је била разорена од усташа недуго по убиству њеног ктитора оца Душана, и највише трудом оца Илије била је обновљена почетком седамдесетих на истом мјесту гдје је некада била унаточ отпору тадашње комунистичке власти. Тиме је она претходила најзначајнијем чину Српске Цркве везаном за Јасеновачки логор – обнови мученичког храма Светог Јована Крститеља у самом Јасеновцу.

Зашто се Црква упорно и устрајно борила за ове храмове? Зато што је црква откривење смисла Цркве, те им је и име зато исто: у њој се врши евхаристија (=благодарење) чији су разлог и светитељи «у којима је Црква пронашла оно што је тражила и задобила оно за шта се молила, а то је Царство небеско».[8] Међу светитељима који се помињу посебно мјесто заузимају мученици: први храмови су подигнути на њиховим гробовима, њихове мошти се уграђују у часну трпезу и стављају у антиминс као предуслов да се евхаристија врши. «Жртва и Памћење – то је начин нашег постојања,» закључује савремени философ.[9]

Већ почетком педесетих у Америци је настала и прва Служба новомученицима Србским пострадалим за веру православну и српско име од усташа у другом светском рату, која је одмах примљена и од других помјесних Православних Цркава. У њој се Јасеновац, како каже професор Бауер, «ако ишта, ужаснији од својих нацистичких парњака,»[10] показује као символ васколиког српског страдања у Другом свјетском рату, и у првим ријечима Молитве новомученицима којом се Служба закључује, на њих се примјењује слика из Књиге Изласка: «Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану».[11]

Ова слика је метафора неупоредивости: као што је у јеврејској историји Песах, излазак из Египта, неупоредива новост која одређује потоње биће изабраног народа Божијег и на коју се врши спомен, једнако као што ће то бити холокауст, тако су и Косово које као образац наводи владика Атанасије и Јасеновац неупоредиви догађаји у историји српског народа, који представљају њене каменове међаше.

А у тој историји, «српска православна црква у Јасеновцу и стварно и симболично означава ратна страдања с в и х српских»[12] цркава и манастира. Не само да је она разорена одмах октобра 1941, када је престала да служи за смјештај првих заточника, него су усташе «за тај посао употребили интернирце из јасеновачког логора.»[13] Опет, баш је у Јасеновцу на Видовдан 1945. одслужен први парастос жртвама и ту су «литургије одржаване у омањој просторији, која је усташама служила као механичарска радионица»,[14] преостатку од комуниста срушеног мучилишта.

Зато је борба против обнове јасеновачке цркве коју је водила комунистичка бирократија, а која је трајала све до самог освећења 1984. храма борба против спомена жртава, наставак Јасеновца и Аушвица као «покушаја да се обесмисли жртва; Аушвиц, осим тога, и да се индустријализује смрт; а Јасеновац, осим тога, и да се заборави жртва.»[15] А за рачун чега? За рачун поништења идентитета, јединствености и непоновљивости како личности које су у Јасеновцу страдале тако и народа као саборних личности који су у њему страдали. «Срби, Хрвати, а затим Јевреји и Цигани» у Јасеновцу су по Војној енциклопедији изданој у СФРЈ «били затворени антифашисти»[16]. Страдали су дакле као безлични борци против идеологије, узети из на лицу мјеста расположивих народа, те стога и њихов спомен мора бити једнако безличан бетонски цвијет или безлична строфа хрватског пјесника. «Преживели рођаци и познаници,» пише прота Бошко Босанац о времену када је та енциклопедија писана, «желели су да положе цвеће и упале свеће баш на самом месту мученија, логору, али Логора више није било.»[17] «Када сам саветовао да би ипак требало нешто сачувати,» писао је јасеновачки свештеник Лазар Радовановић, »рестаурирати, као зграде, бараке, пећ-крематоријум, био сам малте-не проглашен за непријатеља, persona non grata.»[18]

Тада, када је било очигледно да ће нова власт покушати колико јој је могуће да забашури трагове злочина, Црква је схватила да ће спомен на жртве морати да чува она. Јула 1951. освећен је обновљени парохијски дом у Јасеновцу, уз «чудно психолошко или психичко стање свих нас… заиста чудно и плач и ридање, и народно коло после Литургије,»[19] писао је отац Бошко Босанац о борби да се обнови јасеновачка црква. Августа исте године затражена је грађевинска дозвола да се обнови храм «палим невиним жртвама и нашим Новомученицима».[20] Ни оснивање Спомен-подручја није «умањило жељу да посетиоци одају, пошту, палећи свеће над тим узвишеним (иначе, вјештачким) гробницама-могилама, па и у самом простору каменог цвета, као бацањем ивањдањског белог цвећа и венчића од њега у воду-базене унутар самог споменика. Такав начин одавања поште покојницима био је, у ствари, «протест» јер су групе долазиле са свештеницима, који су на отвореном простору држали помене и парастосе, протестујући тиме зашто није и храм-богомоља укључен у обавезу да се и са храмом, као што су многи видели у Маутхаузену или Дахау, даде могућност верујућима да на свој начин, молитвено, одају пошту својим страдалницима.»[21]

Двадесет и двије године трајала је борба за храм, борба за идентитет и личност жртава. Власт је покушавала да појмом «антифашисти» сакрије да је Јасеновац подигнут да би у њему превасходно били убијани Срби, Јевреји и Роми зато што су припадали своме народу и вјери а уз њих су убијани и много мање бројни активни борци против фашизма из свих народа на подручју злогласне НДХ. Чувајући идентитет српских жртава, црква је потирала идеју такве «прокрустове постеље» истовремено дајући могућност другима да се њој одупру. Чак је постојала намјера да се у склопу комплекса новог храма предвиди простор гдје би и други могли да врше спомен својих жртава. А колики је био труд да се конкретно и опипљиво сјећање затре не говори само чињеница да је милиција рушила прве цигле при обнављању цркве, него и то да је архитекта Спомен-подручја изричито захтјевао да се нипошто и никад не дозволи да на њему израсте иједно дрво, за Јевреје нарочито символ живота и сјећања, све док чудом Божијим кроз усправну цијев која чини основу Богдановићевог споменика није ижџикљала једна младица и претворила се у дрво.

Након те двадесет и двије године, на Ивањдан 1971. постављен је и освештан камен темељац, а у недјељу 2. септембра 1984. Патријарх српски Герман освештао је обновљени храм у Јасеновцу, на чијем иконостасу се уз мотиве косовске битке и албанске голготе «налазе буктиње исклесане од белог мермера које симболишу трајни и несагориви пламен у помен невиним жртвама јасеновачког мартиријума.»[22] Тако је ватра, општи мотив умјетности спомена холокауста, нашла мјесто и у православној свештеној умјетности: годину дана раније њемачки сликар Анселм Кифер ће разрачунавајући се са прошлошћу свог народа изокренути национални «Крајсов Споменик њемачким војницима у крематоријум, његове затамњене цигле и рецесијски покрет у низ сликовитих пламенова (који по некима сугерише менору)»[23] и назвати ту слику именом вољене из Пјесме над пјесмама – Суламка. На средишње мјесто у храму постављена је икона Јасеновачких Новомученика међу којима је у средини мученички срушени стари јасеновачки храм.

Пред неколико десетина хиљада људи, великим бројем епископа и свештеника који су учинили да је «Јасеновац тога дана постао центар Српске Православне Цркве»[24] Патријарх Герман се присјетио таме оних дана «кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Матхаузаен, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину…» и рекао оно што ће остати у Србима за покољења: «Браћо, да праштамо – морамо, јер је то еванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо.»[25]

Већ неколико недјеља потом преко римокатоличког магазина Акса члан предсједништва ЦКСКЈ Душан Драгосавац објавио је да су те ријечи «у сваком случају неприхватљиве».[26] Зашто? Зато што се од Православне Цркве, Срба и свих жртава захтијевало не само да опросте него и да забораве, и да тиме пониште идентитет Цркве као такве. Сама Акса још прије освећења храма је писала «да је ово парохијска црква а не као што неки црквени кругови желе да истакну да је то ‘спомен-црква’ у знак сјећања на жртве у Јасеновцу.»[27] Из комунистичке партије и из римокатоличке цркве се и на другим мјестима чуло од једних да је овакво памћење против братства и јединства, од других да је хришћански и заборавити а не само опростити.

На другој страни, једино је литургичко сјећање испуњење истинског смисла Цркве. Као што су «Пасха и клање јагњета представљали спомен на заклање оне овце и на крв која је у Египту спасла првенце јеврејске»[28] али и онемогућавали повратак у Египат, тако је литургичко сјећање извор истине и знања који су претпоставке правде, као што је правда претпоставка опраштања. Тамо гдје недостаје истина, немогућа је правда, гдје нема правде, умјесто опраштања долази освета. А исти онај који је написао службу новомученицима српским, на страшно питање «Па шта треба Срби да раде?» одговорио је ријечима: «Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети…Они који би се светили не би били ни Срби ни хришћани…него да оставе освету Богу, да се диче и поносе са својих 700 000 Мученика за Христа, да им зидају храмове на местима њиховог мучења…»[29] «Заборав жртве,» додаје философ, «је заборав Бога».[30]

Зато је Црква овом средишњем догађају памћења јасеновачке жртве, освећењу Спомен-храма, 1990. године посветила обиман зборник у издању Светог Архијерејског Синода а у чијем је предговору записано да су «јасеновачка Спомен-црква и ова С п о м е н и ц а само знак нашег молитвеног, људског и хришћанског незаборава.»[31] У њему је забиљежена како историја самог страдања од усташа у вријеме Другог свјетског рата, тако и историја памћења и обнове послије њега. «Ради се,» написано је тамо, «управо о упозорењу да пренебрегавање недавних зала може охрабрити нова зла.»[32]

Дио те књиге који се односи на страдања у логору а у којем се по први пут објављују бројни документи из црквених архива проширио је тадашњи јеромонах Атанасије (Јевтић) у књигу под насловом Великомученички Јасеновац и издао исте године. «Учинио је то да сачува од заборава и опоје небројане, невине српске жртве,» писао је о тој књизи потоњи југословенски предсједник, и закључио: «Почињени злочини релативизовани су амнестирањем од одговорности главних криваца, истицањем да постоји симетрија у злочинима и одговорности на српској и хрватској страни и најзад једним површним, цинично безличним односом према стварним патњама стотина хиљада људи… Неистина или затирање истине о Јасеновцу представљала је један од угаоних каменова друге, комунистичке Југославије.»[33]

Јасеновачке жртве и њихови потомци нису биле у прилици да се као Ефраим Каје запитају о онима који поричу свима познате стране Шоаха: «Је ли пожељно почаствовати тако површну појаву овако подробним и озбиљним одговором? Да ли би требали можда да једноставно игноришемо ове лудаке и избјегнемо да им придамо више важности него што њихов јавни статус заслужује?»[34] Напротив, један други Јеврејин, композитор Енрико Јосиф, је завикао: «Један од ужасних духовних злочина је да је у целокупној светској јавности п р е ћ у т а н о то што се десило Србима. То је послератни наставак ужасног злочина.»[35]

Зло је било прећутано и сакривено, и зато је морало да се понови. «Друго издање књиге владике Атанасија (Јевтића), епископа херцеговачко-требињског долази у тренутку кад се искушења за српски народ и Цркву понављају,» написао је историчар Драгољуб Живојиновић када се 1995. године она појавила под насловом Великомученички Јасеновац после Јасеновца, допуњена свим оним што се са Јасеновцем десило до маја те године када су хрватске снаге ушле у Јасеновац и када је јасеновачки Спомен-храм поново страдао. Већ 1991. он је «погођен мањом гранатом у кубе звоника, прозори и зидови пушчаним мецима.»[36]

Маја 1995. године након напада хрватске војске на Јасеновац и Западну Славонију, овако извјештава загребачки свештеник Миленко Поповић: «црква јесте читава, али је унутрашњост пљачкана и попаљена. Нема полијелеја у цркви, а у њој спавају припадници хрватске војске и полиције заједно са оружјем и војном опремом. Часна трпеза им служи за јело, а путир смо затекли пун пљувачке и опушака. Споменик јасеновачким жртвама смо такође обишли и наишли на свеже трагове крви.»[37] Свети Синод тада саопштава: «По Сави пливају лешеви побијеног народа као и у време ‘рада’ оног првог Јасеновца»[38] а Патријарх Српски Павле служећи на босанској страни Јасеновца парастос погинулим у логору и сада, поручује: «нажалост, за наш српски православни народ други светски рат и даље траје.»[39] Јасеновачко стратиште, Доња Градина, изровано је минобацачима и из њега смо још 1997. налазили и вадили остатке мина и гвожђа којих још и сада сигурно има. Не само да су убијани живи, него неком безумном мржњом у коју су 1991. загазили балкански народи, поново и мртви.

«Јесмо и научили нешто?» питао се Јехуда Бауер у свом говору у њемачком Бундестагу на дан ослобођења Аушвица 27. јануара 1998. године и сам одговорио: «Трудимо се да не препознамо тамну страну историје – масовна убиства, агонију, патњу која вришти у наша лица из цијеле историје.»[40] Двије године након овог говора јасеновачка Спомен-црква претворена је у манастир, сагласно ријечима које је Патријарх Српски упутио са стратишта 10. маја 1995: «Нека ово буде и позив са ове мученичке јасеновачке осматрачнице, са које се сагледава сва беда људског зла и мржње, и свима људима и народима, да никада више не остварују своје циљеве на земљи злом и неправдом, него само добром и правдом.»[41]

Истовремено, по мјери есхатологије и схватања да историја има свој коначни смисао, примљених у исто вријеме од Израиља када и осјећање за историју саму, Црква зна да ће сви историјски догађаји на који вршимо спомен, па тако и Јасеновац и Шоах своју пуни смисао открити и задобити тамо гдје, «уистину, постоје многи и различити ‘станови’ (Јован 14:2), где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судије.»[42] Зато ћемо као што смо почели есхатолошким јауком јеврејске свемајке који је одјекнуо кроз вијекове, завршити јауком српске мајке који ће несумњиво одјекнути и у долини Јосафатовој када буде умирала смрт:

„јер ће овдје гдје је смрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла, -
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла, -
земља ће нам у сунце проциктати!“[43]

Напомене

1 Јеромонах Атанасије Јевтић, Великомученички Јасеновац, у зборнику Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд 1990, стр. 20

2 Јеромонах Атанасије Јевтић, Великомученички Јасеновац, ibid, стр. 11

3 Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургије, Беседа, Нови Сад, стр. 44

4 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, Yale University Press, London-New Haven 2001, стр. 39

5 Јеромонах Атанасије Јевтић, Великомученички Јасеновац, стр. 31

6 Ibid, стр. 25

7 Ibid, стр. 93

8 Свети Никола Кавасила, исто, стр. 130

9 Богољуб Шијаковић, О Жртви и Памћењу, у зборнику Христово распеће и Жртва, Никшић-Цетиње 2002, стр. 47

10 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, ibid, стр. 50

11 Свети Владика Николај, Служба Новомученицима српским, Манастир Рукумија, 2000, стр. 35

12 Динко Давидов, Уништавање црквених објеката у Независној Држави Хрватској 1941-1945, у зборнику Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр 214.

13 Ibid, стр. 214

14 Ibid, стр. 214

15 Богољуб Шијаковић, О Жртви и Памћењу, ibid, стр. 47

16 Dragoljub Joksimović, Jasenovac, у књизи Vojna enciklopedija, 4, Друго издање, ИРВЕ, Београд 1972

17 Прота Бошко О. Босанац, Време које је претходило и хронологија изградње Спомен-храма у Јасеновцу у Епархији Славонској, у зборнику Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, стр. 249

18 Ibid, стр. 250

19 Ibid, стр. 251

20 Ibid, стр. 253

21 Ibid, стр. 252-3

22 Слободан Милеуснић, Јасеновачки Спомен-храм, у зборнику Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 278

23 Lisa Saltzman, Lost in Translation: Clement Greenberg, Anselm Kiefer, and the Subject of History, у књизи Visual Culture and the Holocaust, The Athlone Press, London, 2001, стр. 81

24 Драган Вукић, Освећење Спомен-храма Светог Јована у Јасеновцу, у књизи Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 285

25 Говор Патријарха српског Германа на освећењу цркве у Јасеновцу, у књизи Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 287-8

26 Градимир Станић, Средства информисања о освећењу Спомен храма Светог Јована у Јасеновцу 1984. године, у књизи Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 299

27 Ibid, стр. 299

28 Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургије, ibid, стр. 51

29 Епископ Жички Николај, Најстрашнија инквизиција, у књизи Епископа Атанасија Јевтића Великомученички Јасеновац послије Јасеновца, Хиландарски фонд-Задужбина «Николај Велимировић и Јустин Поповић», Београд-Ваљево, 1995, стр. 336

30 Богољуб Шијаковић, О Жртви и Памћењу, ibid, стр. 47

31 Јован, српскоправославни митрополит загребачко-љубљански, Предговор, у књизи Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 6

32 Ibid, стр. 7

33 Војислав Коштуница, Књига против лажи и заборава, у књизи Епископа Атанасија Јевтића Великомученички Јасеновац послије Јасеновца, ibid, стр. 5

34 Ephraim Kaye, Desecraters of Memory: Confronting Holocaust Denial, Yad Vashem, 1997, стр. 56

35 Јован, српскоправославни митрополит загребачко-љубљански, Предговор, ibid, стр. 7

36 Епископ Захумско-херцеговачко приморски Атанасије, Великомученички Јасеновац после Јасеновца, ibid, стр. 389

37 Ibid, стр. 401

38 Ibid, стр. 413

39 Ibid, стр. 406

40 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, ibid, стр. 262

41 Епископ Захумско-херцеговачко приморски Атанасије, Великомученички Јасеновац после Јасеновца, ibid, стр. 407

42 Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургије, ibid, стр. 161

43 Скендер Куленовић, Стојанка Мајка Кнежопољка, у књизи Стојанка Мајка Кнежопољка и друге поеме, друго издање, Просвета, Београд, стр. 24

Текст је настао на основу обраћања на Трећој међународној конференцији о јасеновачким логорима која је, под насловом Јасеновац – Анатомија занемарених концентрационих логора, одржана у Белгијској кући кампуса Гиват Рам Хебрејског универзитета у Јерусалиму 29. и 30. децембра 2002. на којој је аутор учествовао у име Српске православне цркве.

Извор: Митрополија црногорско-приморска