Јерoмонах Донат Митић (1886-1916)

Веома мало или готово нимало познат српској научној заједници, Милан Т. Митић само је један од бројних заслужника који је из научног сећања скрајнут у заборав. Иако је поживео свега тридесет година Милан Митић је иза себе оставио драгоцени траг у мноштву научних, религиозних и културно- политичких текстова, расправа и критика, које је потписивао као Милан Митић, М. М. Равничар или као јеромонах Донат.

Милан Т. Митић родио се у Београду 1. марта 1886. године. Завршио је основну школу и шест разреда гимназије у Шапцу док је малу матуру 1905. године положио у Београду. Био је један од првих студената Катедре за класичне језике са књижевношћу београдског Филозофског факултета на којој је предавач био чувени др Милоје М. Васић, први школовани археолог у Срба. Као ”слушаоца” четврте године Факултета, Милана Митића министарским указом од 9. децембра 1908. године, професор Универзитета и чувар (управник) Народног музеја у Београду, Милоје М. Васић, запошљава као дневничара- асистента ”ради помоћи на сређивању налазака нађеним при ископавању у селу Винчи”, са платом од два динара дневно.

Милоје М. Васић је лета 1908. године отпочео велика систематска археолошка ископавања, данас епонимног, праисторијског (неолитског), локалитета Винча надомак Београда и услед прилива обилне количине археолошког материјала уочио потребу за ангажовањем додатне ”млађе радне снаге”. Посао младог дневничара- асистента подразумевао је сређивање теренске документације и сигнирањe археолошког материјала се локалитета Винча. У молби Министру просвете и црквених послова од 3. децембра 1908, о неопходности ангажовања дневничара, Милоје М. Васић напомиње да је Милан Митић више него у довољној мери способан за овај посао. Шта више, напомиње и да је Митић сасвим квалификован јер је већ аутор једног објављеног научног рада у гласилу Српског археолошког друштва ”Старинар”, а да други рад спрема за наредну годину.

Милан Митић је за ”Старинар” написао радове под називима ”Преисторијски златан накит из Велике Врбице’‘ (из 1907. године) и ”Аскоси из Винче” (из 1908. године) који су били читани у Семинару за археологију Филозофског факултета а тицали су се ванредних бронзанодобних и неолитских предмета који су се налазили у Праисторијској збирци Народног музеја.

Поред обављања основне делатности у Народном музеју, Митић је, између осталог, написао и водич кроз поставку ”прехисторијских и класичних старина”. У Музеју је радио све до почетка Првог балканског рата. У јесен 1912. године Митић са др Ником Жупанићем одлази у политичку мисију у Беч где узима учешће у раду словеначког културно- политичког и историјског часописа Југ.

Милан Митић и Нико Жупанић били су велики проповедници и протагонисти идеја др Јована Скерлића, о државном, друштвеном и народном уједињењу јужнословенских народа. Такође били су и страсни противници аустроугарске ”la mision civilisatrice” на Балканском тропољу.

Имајући у виду овакву политичку и националну оријентацију можда је могуће наслутити и разлоге Митићевог хапшења у зиму 1915.

Након повратка у Србију почетком 1913. Митић се као суплент, односно наставнички приправник, запошљава у алексиначкој Гимназији. Двадесет и осмог априла 1914. године Митић прима у Манастиру Раковица монашки чин, где је на постригу добио монашко име, Донат. У Манастиру Раковица постаје и васпитач Монашке школе, а крајем новембра исте године у Нишу посвећен је у чин јеромонаха.

По избијању Првог светског рата као човек Цркве узео је учешћа у јавном добротворном послу и бавио се каритативним радом по многим нишким војним и цивилним болницама. Убрзо након окупације Краљевине Србије крајем 1915. године, аустроугарске власти хапсе јеромонаха Доната у Манастиру Каленић. Био је осуђен на тешку робију коју служи у земунском затвору (данашња зграда Магистрата) где се услед малтретирања и лоших услова разболео од туберкулозе.

Сломљеног духа и тела, са сазнањем да му је најмлађи брат Богољуб погинуо на фронту а средњи брат Милош интерниран у угарски логор, Милан Митић 26. маја 1916. године умире у Београду.

Свој кратак живот Милан Митић је посветио науци, вери, хуманости чинећи на овим пољима све што су му прилике омогућавале. О томе какав је човек Митић био, најверодостојније сведоче речи његовог пријатеља, Нике Жупанића:

”…Милан Митић беше особа која је била прожета идеалима о социјалној правди, друштву слободних и равноправних појединаца, либерализму и југословенству односно био је човек који је био узвишен у својим начелима и погледима на свет”.

Јован Д. Митровић

Извор: www.narodnimuzej.rs