Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић: Јеванђељски мотиви у епским народним песмама

Најновијом књигом прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је Православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања.

После христијанизације у 7. веку, затим и успешне мисије Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика петочисленика (у 9. и 10. веку), српски народ је ушао у период раних средњовековних држава. Међутим, све је то била припрема за ону епоху културног узлета светородне династије Немањића, коју су зацртали крајем 12. и почетком 13. века својим радом Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) и његови синови Стефан Првовенчани (Св. Симон) и равноапостолни просветитељ нашег народа Св. Сава, први архиепископ српски.

Поимање историје као сарадње са Божјом вољом, вишевековна култура задужбинарства и изградње велелепних споменика (цркава и манастира), затим појава Косовског завета кроз судар са исламским завојевачем Балканског полуострва помогао је Србима да време туркократије преброде као самосвестан и поносан народ. Суноврат племства на Косову „грдном судилишту“ није уништио елиту код Срба. Парадигма предводника поробљене нације, како је то ипак уметнички осетио историчар Стојан Новаковић (1842–1915) у своме заборављеном историјском роману, остали су „калуђер и хајдук“. Свештеномонах је и даље чувао снагу средњовековне писмености, а хајдук је носио жељу за променом социјално наметнутог лошег положаја. Али, и једног и другог повезивао је епос.

По том епосу, песмама из различитих историјских циклуса, српски народ је препознаван као нација и пре времена националног препорода у Европи који је дошао са временом рационализма („рационалне илуминације“). Историјска успомена на „честите краљеве и цареве“, „Србље витезове“, јунаке Косовске вечере, Милоша Обилића, цара „Шћепана“, Светога Саву, „цара“ Немању и многе друге, има у себи много више од једне фактографске нагомиланости. Она је значила и лекцију етике за породичне заједнице и чланове братстава окупљених око огњишта, јер су то били они јунаци који су поштовали „часни крст“, били су то заветни синови народа који се бори за „слободу златну“, а таквих је било „помало“. Дакле, једна племенита мањина чији пример треба подражавати.

Етичку снагу народне епске поезије препознали су, о њој говорили и писали, а неке од епских песама и преводили (од 18. до краја 19. века): Алберто Фортис, Адам Мицкиевич, Висарион Бјелински, Александар Пушкин, Никола Томазео, Јохан Волфганг Гете, Леополд Ранке, Валтер Скот, Џон Локхарт и многи други. У европској култури српска епска поезија је феномен који не заостаје за великим еповима и који има своју вредност. Цикличност и повезаност историјских догађаја, њихова слојевитост, није код Срба изнедрила комплетан еп, попут Илијаде или Одисеје, али значај националне епике, управо због једног моралног зрачења је немерљив. Један Бановић Страхиња и његов поступак праштања остављао је без текста представнике европског грађанског друштва почетком и средином 19. века. О њему се приповедало и писали су се књижевно-историјски трактати.

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић аутор је изванредне и надахнуте студије Јеванђељски мотиви у епским народним песмама коју је издала „Православна реч“. Аутор нам кроз редове пружа културно-историјско и ерминевтичко тумачење народних десетерачких песама из збирки Вука Стефановића Караџића, разоткривајући јеванђељске и хришћанске мотиве српске епске поезије. Ову студију је писао човек који се афирмисао у црквеном животу и по свом научном и публицистичком раду је одавно препознат као оригиналан стваралац. Такође, етичке поруке српске епске поезије разумева и преноси човек који је својом антејском припадношћу тик уз завичај највећег српског гусларског рапсода Филипа Вишњића, творца неких од најлепших и најјачих десетерачких стихова Вукових збирки.

Студија проте Саве Б. Јовића о јеванђељским мотивима у српској епској поезији подељена је на дванаест поглавља у којој су обрађени мотиви о праштању, самарјанском милосрђу, крсној слави, покајању, вечној правди и чувању од греха, о храму као месту сабрања и молитве, затим мотиви Тајне Вечере и Евхаристије, као и човекољубивог односа према робовима и слугама, о задужбинарству, љубави према Богу и ближњем, светости и светитељима, вере у Христа и саборни значај Свете Литургије. Мањи део студије обухвата методички прилог који може да помогне наставницима у спровођењу наставних циљева и педагошкој употреби песама са хришћанским мотивима.

Пишчево излагање није лишено културно-историјског контекста и једног временски хоризонталног приступа, али са друге стране, један богословски приступ омогућио му је да у епским песмама пронађе јасније видљиве или на први мах „сакривене“ јеванђељске и хришћанске мотиве око којих се свијало певање народних певача, много пута анонимних еода и рапсода, преносилаца народног генија. Јеванђељска, новозаветна потка мотива као што су крсна слава, задужбинарство, човекољубље према нижим друштвеним слојевима, не зависи строго од утицаја текста Новог Завета, колико од једног хришћанског и литургијског етоса кога је у српском народу кроз векове неговала Православна Црква. Ауторово упоређивање народне „славарице“ са богослужбеним текстом свештене Проскомидије показује колико је црквена култура обузимала стваралачки импулс не само гуслара, преноситеља народног памћења, него и обичне људе, баштинике и учеснике у тајни Косовског Завета и Свете Евхаристије, а који су живели стиховима:

„Иако смо изгубили царство,
душе наше губити немојмо!“

Ова књига ће остати сигуран приручник и путеводитељ свим љубитељима српске усмене историје, тј. епске поезије, која има педагошки, етички и философски значај, која у својим недрима крије мотиве карактеристичне за остварења светске књижевности.

За проту Саву Б. Јовића српска епика јесте пре свега једна „Библија у стиховима“, препевано и препричано Свето Писмо, а које се у народну душу уврежило посредством плодотворног утицаја Православља. За богослове ће нарочито бити значајан онај део студије „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ који приказује саборни значај Свете Литургије, показујући богословско разумевање и истанчани догматски православни дух народних певача. Студија протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића написана је не само рукама које су држале перо, него и рукама литурга који узноси Свете Дарове, али исто тако и рукама човека животног искуства који је више од нас разумео сужња Тодора оног епског јунака што је у ропству служио Крсну славу, а светитељ га избавио „од тамнице проклете“.

мр Радован Пилиповић