Јирген Молтман у разговору са Екартом Лером: ”Нада за недовршени свет”

Евангелистички професор теологије из Тибингена Јирген Молтман спадау најзначајније теологе 20. века на Западу, као и у најпознатије представнике политичке теологије у Немачкој. За протестанте у Немачкој политичка теологија има и друштвену и црквену релевантност. Његове најпознатије књиге ”Теологија наде” -  ”Theologie der Hoffnung“ (1964),  ”Распети Бог” - „Der gekreuzigte Gott“ (1972) и ”Црква и снага Духа” -  „Kirche in der Kraft des Geistes“ (1975) – сврставају се у класике теолошке литературе којима ће се још многи нараштаји теолога на Западу надахњивати.

О Молтмановом опусу је последњих десетак година написано више дисертација у православној теологији. Његов утицај је у Немачкој био веома снажан. Молтманов 90. рођендан узео је novinar Екарт Лер за повод за ретроспективу напетог теолошко-политичког живота слављеника. Простосрдачно открива Молтман у овом интервјуу двери ка својим коренима, своме политичком сазревању и своме политичком ангажману за теологију свога времена.

У први план избијају актуелна питања и поглед у будућност нашег друштва. Теологијом се бавити за Молтмана значи ”мешање у догађаје”. Свеједно да ли је реч о екологији, људским правима или будућност Цркве. Рат и заробљеништво су за 1926.г.у Хамбургу рођеног Молтмана били одлучујући. Смрт најближег пријатеља је доживео из непосредне близине. Доцније је писао у својој ”Аутобиографији” да је ”те ноћи свој живот препустио у Божје руке. Те ноћи сам постао богоискатељ.” Интерниран у британском заточеништву, почео je Молтман, рођен у атеистичкој породици, да се интензивно бави Библијом. О том времену студија у Нортон кампу писаће доцније Молтман да је било најинтензивније време бављења теологијом. 

Молтман са благодарношћу говори о ”пуноћи живота” вазда у противљењу гностичком погледу по коме је дух изнад материје, верујући у ново стварање неба и земље. Када је реч о стварању, вели Молтман, ваља свакад упоредо тумачити 1. главу Киге Постања и 21. главу Откривења. За њега је то питање ерминевтичке недовршеног стварања. Можда би тенор његових нада могао да буде начело Vorwärtshoffnung(а) (= прогресивне наде), по коме хришћанска нада није напросто чекање, већ сатворачко очекивање које је Бог Васкрсењем Христовим обећао.

У многим деловима овог интервјуа истиче Молтман своје симпатије за православно богословље, када је реч о ”теологији васкрсења” или ”теозису” космоса. На смрт је са деведесет година испуњеног живота спреман и, као и његов философски идол Ернст Блох, ”радознао”.

Протођакон Зоран Андрић