Јовановска Педесетница и Дела апостолска

У Делима апостолским (Дап 2,1-4) описан је догађај Педесетнице, силаска Светога Духа на апостоле. У Еванђељу по Јовану описано је такође даривање Духа апостолима од стране Васкрслог Господа Исуса (Јн 20,22-23). Како се међусобно односе ова два описана догађаја? Да ли се ради о једном догађају описаном на два различита начина или је реч о два давања Светога Духа апостолима?

Сличност између догађаја Педесетнице (Дап 2,1-4) и давања Светога Духа апостолима од стране Господа Христа (Јн 20,22-23) је очигледна: без обзира на све разлике ради се о за историју Цркве кључном догађају силаска Светога Духа на апостоле. Догађај описан у Јн 20,22-23 често се у тумачењима назива јовановска Педесетница. У оба случаја испуњава се Христово обећање дато ученицима да ће по његовом „одласку" примити Духа. У Еванђељу по Јовану ово обећање поновљено је неколико пута (Јн 7,37-39; 14,16-17.26; 15,26; 16,7.13), док се у Лукиним приповестима (Еванђељу и Делима апостолским) такође обећава силазак Светога Духа на ученике (Лк 24,49; Дап 1,8). У оба случаја долазак Духа се повезује са Христовим одласком. У Еванђељу по Јовану Васкрсли узилази ка Оцу и дарује ученицима Духа: „Примите Дух Свети" (Јн 20,22), док у Делима апостолским Дух силази на апостоле и заједницу после вазнесења Господа Христа. Постоје, међутим и значајне разлике: у Еванђељу по Јовану Христос дарује Светога Духа десеторици ученика, пошто Јуда није више међу апостолима, а апостол Тома је одсутан. Директне последице примања Духа Светога нису описане. Господ даје апостолима пуномоћ да опраштају грехе (Јн 20,23) и одмах потом следи перикопа о неверном Томи.

КО ЈЕ ПРИМИО ДУХА СВЕТОГА?

У Делима апостолским се пак говори о једном ширем кругу прималаца Духа: „А када се наврши педесет дана беху сви једнодушно на окупу" (Дап 2,1). Овде је важно напоменути да у неким преписима стоји „сви апостоли", међутим ово читање је из низа разлога непоуздано, тако да изворни грчки текст највероватније гласи како је наведено: „беху сви једнодушно на окупу", што ако се узме у обзир Дап 1,15 („а беше народа на окупу око сто двадесет душа") значи да је силаску Светог Духа у Јерусалиму присуствовао већи број верника, мада су свакако главну реч водили апостоли (Дап 2,7.14). Лука такође описује директну последицу силаска Светога Духа која је била оспособљавање обраћања свим присутним на мноштву језика, тако да су сви могли чути поруку Еванђеља. Још једна значајна разлика је у томе ко даје Духа и ова разлика је играла велику улогу у каснијим догматским расправама. Наиме, у Еванђељу по Јовану је Христос тај који директно даје Духа апостолима, док се у Делима апостолским описује једно објективно искуство богојављања, али се оно не приписује Христу. Начин давања Духа Светога такође се разликује у две приповести. Док у Еванђељу по Јовану Христос „дахом" („дуну") даје Духа, што је очигледна алузија на обнављање даха живота датог првом човеку (Пост 2,7), у Делима апостолским имамо опис једног објективног, свима доступног религијског искуства, праћеног шумом са неба и дувањем ветра. Дух се даје у виду пламених језичака (Дап 2,2-3), што резултира говорењем непознатих језика (Дап 2,4). Коначно, са тематске тачке гледишта две приповести се разликују по томе што у Еванђељу по Јовану бива наглашена онтолошка и духовна димензија примања Духа у виду могућности праштања и задржавања греха, док се код Луке наглашава мисионарска димензија.

ЈЕДНА ИЛИ ДВЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ?

Имајући у виду сличности и разлике између две приповести, поставља се питање какав је њихов однос и да ли се ради о једном и истом догађају описаном на два прилично различита начина, или се ради о два давања Духа ученицима. Приликом трагања за одговором на ово питање, најпре треба рећи да обе приче на нивоу приповести Еванђеља по Јовану и Дела апостолских имају своје функције које су осмислили двојица приповедача. Обојица аутора су писали независно један од другог, стварали свој свет приповести са одређеном теолошком намером и свака хармонизација у овом погледу не чини се примереном. Проблем настаје тек када се оба текста нађу у једном канону Новог Завета и када се питање постави са историјске тачке гледишта: описују ли двојица приповедача историјски исти догађај или не? На овако постављено питање могућа су два одговора.

Први је да се ради о једном истом догађају који су двојица светих писаца на различите начине протумачили и укомпоновали у своје приповести. Велике разлике објашњавају се тиме што су двојица писаца пред собом имала различите верзије - писане или усмене - описаног догађаја. Ова претпоставка је проблематична пошто, поред наведених разлика, занемарује сведочанство апостола Јована који је морао бити присутан и на једном и на другом догађају. Међутим, Јован није као Лука писао наставак свог Еванђеља и постоји могућност да је догађај давања Светога Духа желео да смести у оквир своје еванђељске приповести, те га је сходно томе и наративно адекватно прилагодио. С друге стране, Лука је познат као историчар међу новозаветним писцима. Он сам каже да је пре почетка писања свог двотомног дела (Еванђеља и Дела апостолских) све добро испитао и да жели по реду да изложи догађаје (Лк 1,1-4).

Други могући одговор је да се ради о два различита догађаја од којих нам један описује Јован, а други Лука. Ово тумачење се често среће код Светих Отаца. У оквиру оваквог приступа сматра се да је давање Светога Духа у Еванђељу по Јовану опис давања свештеничке благодати апостолима, док је силазак Духа на јерусалимску заједницу даровање крштењске благодати целокупној пуноћи Цркве. У првом случају свештеничка благодат се пројављује у разрешењу или задржавању грехова, док се крштењска благодат остварује у мисији и сведочењу Христовог васкрсења свим народима.

ДВЕ ДИМЕНЗИЈЕ ДАРИВАЊА ДУХА СВЕТОГА

Коначан одговор на ово питање тешко је изнаћи. Такви проблеми се јављају увек када се текстовима постављају питања на која они не могу да одговоре, зато што наша питања нису била њихова. Порука и једне и друге приповести, без обзира да ли се сам догађај одиграо једном или два пута, јесте да је Дух Свети послат у свет да оприсутњује Христа. Тако је Господ Христос испунио своје обећање: „Нећу вас оставити сироте" (Јн 14,18). Дарујући Духа Светога, Бог Цркви дарује залог пројаве вечног живота у свету и то кроз светотајински живот и мисионарску делатност. У оба случаја реалност вере у Васкрслог Господа продире у тварну реалност пролазности и смрти, увек изнова је преображавајући у нову реалност живота у Христу.

Православна Црква је Оваплоћење Христово и залог Светога Духа који јој је дат по Васкрсењу увек узимала озбиљно, посадашњавајући увек изнова и једну и другу духоносну димензију црквеног живота: оприсутњавање Христа врши се кроз апостолску пуномоћ истинских ученика кроз историју Цркве који Духом просветљени имају власт опраштања и задржавања греха, свагда имајући у виду заповест Господњу о апсолутном или преимућству праштања (уп. Мт 7,1-2).

С друге стране, мисија и проповед Еванђеља на свим језицима света - у дословном, али и у преносном смислу - остаје трајни задатак благодатне заједнице до краја света. На тај начин обе димензије које су наглашене у две приче о даривању Светога Духа бивају у Цркви оствариване.

др Предраг Драгутиновић

Извор: Православље