Јубиларни десети број часописа Искон

Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Реч на представљању часописа Искон

Прошло је 18 година од када се, 1997. године, у Врању појавио први број часописа Искон, 9 година од када је 2006. године објављен претходни, девети број Искона. Ове 2015. године сабрали смо се да Вашој љубави и пажњи представимо нови, десети број Искона, без сваке сумње - најлепшег часописа не само наше Помесне Цркве него свеукупног Православља. Пошто сам ја имао част и привилегију да уређујем пет бројева Искона, од 5. до 9. броја, позван сам вечерас да учествујем у овој промоцији. Уверен сам и чврсто стојим на позицији да се садашњост не може разумети а будућност предвидети или стварати уколико не почнемо од сагледавања прошлости. Одговор на питање шта се данас дешава и зашто се дешава почива у одгонетању онога што се раније збило. И само отварање тих вратију може да нас одведе у просторе знања и разумевања. Зато ћу ја вечерас говорити о прошлом Искону, о ономе што је он био, да бих направио увод у причу о томе шта он данас јесте.

Период од 1999. до 2006. године, током којег сам уређивао Искон, представља једно од најбурнијих времена у историји нашег народа. На његовом почетку је бомбардовање наше бивше домовине, СР Југославије, у средини - 2003. године, њена трансформација у несрећну и кратковечну заједницу Србије и Црне Горе, а на самом крају дефинитивни распад овог остатка некадашње двадесетдвомилионске државе и поново рађање наше истинске отаџбине - Републике Србије. У тим бурним временима, временима тешким, сиромашним, забринутим због другог и заинтересованим за другачије - наш Искон је налазио начина и снаге да излази, да помаља своју главу из хаоса и пепела и покушава да дахом лепоте и смисла обрише ожиљке са наших огарављених лица.

Хајде да представимо Искон из тог времена на један рекапитулативан начин. Искон је први српски црквени часопис који је излазио у пуном колору, илустрован на уметничко-графички начин - а не тек набацаним фотографијама како то обично бива - до данашњег дана једини часопис наше Цркве који је у Отаџбини излазио двојезично: на српском и енглеском језику.

Када сам преузео да уређујем Искон чуо сам пар, додуше кулоарски изречених, критичких реченица о уређивачкој политици на основу које је он конципиран и вођен. Оне се, да их сведем у пар речи, углавном састоје у томе како је нова концепција "припитомила" Искон и отупела његову "оштрицу" ма шта се под тим подразумевало.

То нису била мишљења стручњака, озбиљних теолога и људи из јавног и културног живота, већ махом ставови устрепталих конвертита који су Цркву пронашли у познијим годинама свога живота и сада би у њој по сваку цену желели да виде трагове и облеске својих некадашњих ставова, стилова и начина изражавања.

Ја сам, међутим, био - и остао - мишљења да се до трајнијих резултата долази на другачији начин. Оно ће се видети не из коментарисања једног прилога или два ликовна решења него из целокупне слике Искона која је одређеном уређивачком политиком стварана. Искон је имао тематску концепцију уређивања сваког броја. Тако је један био посвећен музици - како црквеној и то музици која се тад обнављала са тзв. Византијским певањем, тако и савременој, популарној музици. У једном броју Искона најпознатије српске музичке звезде излагале су своје виђење Цркве, побожности и живота савременог човека. У другом су то чинили глумци. На тај начин указивали смо нашим читаоцима, поготово младим, да се религиозност шири и да цвета у свим друштвеним круговима и откривали духовне димензије оних личности које су до тада њима биле познате само у једном другачијем светлу.

На страницама Искона објављено је више значајних интервјуа. Било да је реч о најважнијим првојерарсима Православних Цркава попут руског патријарха Алексеја II или цариградског Патријарха Вартоломеја I, било да су за Искон говорили најеминентнији савремени православни теолози и уметници (Јован Зизијулас, Оливије Клеман, Игњатије Мидић, Стаматис Склирис) било да говоримо о интервјуу са Владетом Јеротићем који је после много пута прештампаван и објављиван на електронским медијама, сви су они покретали јавне расправе и формирали црквену самосвест у временима када су се појављивали.

Искон је допринео и литургијској обнови у нашој Цркви превођењем најважнијих савремених литургичких студија Роберта Тафта и Хуана Матеоса.

На страницама Искона објављивали су своје радове и наши еминентни историчари попут Славенка Терзића и Предрага Пузовића. То показује да у уређивању Искона никада није заборављана националана историја и да њему нису биле "испод части" националне теме како то понекад и понегде бива и уме да буде.

Морам да кажем и то да су на страницама Искона по први пут објављене странице једне од најпопуларнијих новијих црквених књига - Дневник оца Александра Шемана.

Искон није затварао очи пред стварношћу у којој је настајао. Посветивши један од бројева питању Ратова, националног идентитета и Цркве и то очима психолога, кроз низ интервјуа са нашим најеминентнијим психолозима , управо је показао ту своју друштвено-одговорну улогу. Она се такође октривала и у другој теми - Црква и просвета, која се није бавила само црквеним него и световним школством, покушавајући да допринесе побољшању оба.

Последња два броја Искона које сам уређивао променили су своју форму и увели нови облик антологијских зборника. Тако је 8. број имао српску покајну, а 9. српску литургијску антологију, изводе из најзначајнијих теолошких и духовних текстова српских богослова и духовника на те теме. Ови су бројеви објављени двојезично – на српском и енглеском – из разлога да се лакше промовише и шири српско духовно и културно благо.

Визуелни индентитен Искона у периоду мог уредништва највећим делом је формирао Јован Жељко Рајчић, а у једном броју Дејан Богдановић. Њима припада велики део заслуга за лепоту и прихваћеност овог часописа.

Искона не би било да га све време његовог излажења није помагала наша држава. Свесна важности краја у коме се објављује, као и духовне глади нашег народа, колико је знала, умела и могла помагала је - а видимо да и даље помаже објављивање овог часописа.

На самом крају треба рећи и ово - Искона не би било без Владике Пахомија. Он је показао несвакидашње разумевање за место и улогу Цркве у савременом свету и подржао нова изражајна средства којима она може и мора да пренесе своје поруке. Само су ограниченост нашег језика, тешко време у којем се он појављивао и различити други сплетови несрећних околности спречили  Искон  да заузме заслужено место на светској теолошкој и мисионарској сцени, а онога са чијим благословом је Искон излазио и излази да за то добије заслужено признање. 

Представљен јубиларни десети број часописа Искон

У петак, 25. септембра 2015. године, у Сали црквене општине у Врању предстваљен је десети број часописа Искон. На овој својеврсној духовној вечери присутан је био велики број посетилаца и угледних гостију. Вече је отворио Његово Преосвеш­тен­ство Епископ врањски г. Пахомије поздрављајући присутне, најпре, протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића, једног од претходних уредника, као и др Зорана Миладиновића, чији је прилог у овом броју о српској ратној књижевности и темат часописа.

О уређивању овог броја Искона говорио је господин Мирослав Цера Михаиловић, главни и одговорни уредник, истакавши да је садржина броја актуализована, тумачећи тако опредељење да се у делу часописа, у знак сећања на Први светски рат, објављују нови и релевантни текстови на ту тему.

Хронологијом Искона бавио се проф. Вукашиновић, а мозаичну слику наше књижевности и периодике у току Првог светског рата дао је господин др Миладиновић. Сви су истакли значај и труд Епископа врањског Пахомија, под чијим се благословом и великим залагањем и помоћи Искон објављује. Епархија врањска посебну захвалност истиче Министарству правде Републике Србије - Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама која је омогућила штампање новог издања часописа Искон.

Извор: Епархија врањска