Јустинијанска куга

Поглед на први пример историјски документоване пандемије и историји света

Под називом „Јустинијанска куга” (The Justinianic Plague/ Justinianische Pest/ Peste Justinienne) реч је  о пандемији у времену источно-римског цара Јустинијана (527– 565.г.), која је, сходно историчарима, избила 541. у Египту, да би 542. досегла Константинопољ и потом се проширила на целокупну позноантичку област Медитерана. Пандемија је можда индиректно допринела на крају антике неуспелој Јустинијановој Restauratio imperii и важи за највећу епидемију између северне и севернозападне Европе у медитеранском простору и Ирану. Све до 770. г. појављивала се у нередовним таласима у апокалиптичким размерама. Сходно данашњим сазнањима, реч је била о куги. Избијање заразе у години 542. после Христа затекла је разорено Римско царство, све до појаве Арханђела Михаила папи.

„У оно време је избила куга, која је готово све човечанство сатрла”. Овако извештава историчар и хроничар Прокопије Кесаријски о по оновременом цару источног Рима Јустинијану названој епидемији „Јустинијанска куга”, коју је и сам 542.  г. доживео. Такође и савременици извештавају о деловању заразе, која се убрзо у тој мери проширила да је готово половина становништва античког животног простора било жртва.

У Цариграду је, сходно Прокопију ,за 4 месеца у којима је владала зараза, понекад и 10.000 људи умрло у једном дану. Од 80 манастира у региону ту заразу није ни један преживео. Бродови без посаде били су ношени морем, а када су јаки земљотреси и загонетни морски таласи дошли, стало се ширити осећање краја света, као што се у извештају Прокопија вели као предзнак краја Римског царства. „Сунце је сијало без снаге читаву једну годину, као да је месец, и остављало утисак да је сасвим помрачено. Осим тога, светлост није била чиста и уобичајена као раније. Од тада (…) није престајао рат ни зараза, као ни зло које је људе само у смрт терало.”

Ова аномалија времена је била последица вулканске ерупције

И заиста се 535/536.г. догодила аномалија времена. Моћна ерупција вулкана између Суматре и Јаве, где је 1000 година доцније, 1883. г. Кракатау експлодирао, па је читава једна година била помрачена и више година се слој облака дебљине од 150 километара вијао на небу у такозваној ултра-дугој „вулканској зими”. Годови на стаблима јасенова показују абнормалан раст, који ће управо да се врати у години избијања епидемије 542. Али и истовремена експлозија вулкана Илопанго у Ел Салвадору можда је допринела још већој аномалији времена. При томе је све лепо почело под Јустинијаном, дететом са села у Македонији, на источноримском трону. Неуморно делујући римски цар је непрегледно римско право дао да се кодификује у „Corpus Iuris", те отпочео читаву серију ратова против персијских Сасанида, Вандала у северној Африци и Острогота у Италији. Делове царства које се клонило своме крају, могао је привремено повратити.

Градњом храма  „Агија Софија” подигао је најмоћнију цркву на свету. Он је важио за најмоћнијег владара позне антике. Доцније је овај Прокопије у својој тајној историји осудио Јустинијана I као бескрупулозног репресивног владаоца, „демона у људском обличју”. Ови извештаји Прокопија из Кеасрије као „vir spectabilis", као признати пратилац на поприштима, важе као документарни извештаји у виду детаљне хронике. Отуда је јустинијанска куга прва историјски документована пандемија у историји човечанства. Дуга контраверза је владала међу стручњацима шта је заправо био њен узрок? Са највећом вероватношћу реч је о Yersinia Pestis, куги плућа и куги чирева, што је 2013. г. на примеру скелета из 6. века у Ашхајму покрај Минхена коначно разјашњено.

Чак до Британије је зараза доспела, која је у целокупној Европи оставила трагове. Недавно је историчар културе К. Харпер објавио студију „Fatum" у којој тврди да до данас није објашњено како је дошло до тзв. „антонијске куге” чија је жртва био и Маркп Антоније Аурел око 180. после Христа.

Да ли заразе, земљотреси и временске катастрофе, као што је климатска промена, наговештавају пропаст значајних политичких светских царстава?

Арханђел Михаило , предводник небеског војинства, појавио се папи Гргуру Великом на тврђави San’Angelo на обали Тибра у Риму  са замахом исуканог мача и обећао да ће у међувремену у Рим доспелу кугу коначно поразити. Око 590. г. епидемији је био коначни крај, и та бронзана статуа на Terrazzo dell' Angelo, на највишој тачки монументалног здања над вечним градом, подсећа на крај те епидемије. Ово је дело фламанског вајара Петера Антона фон Фершафелта из године 1752, које је постављено месту  где су претходни споменици на истом месту евоцирали сећање на ту пошаст.

Протопрезвитер- ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)