Како до индекса Православног богословског факултета
Избор факултета по правилу представља веома сложен и одговоран процес. Наиме, уписивање одређених студија најчешће означава прекретницу у животу појединца, моменат који ће у великој мери одредити његов даљи интелектуални, културни, професионални развој током читавог радног века, стил живота и изграђивање личности. На овај корак утичу бројни чиниоци: утицај окружења (породице, пријатеља, професора и других особа од ауторитета за појединца који доноси одлуку о избору факултета), самопроцена, ниво аспирације и афинитети појединца, његове представе о будућој професији и друго. Избор факултета отуда изискује добро познавање себе, својих потенцијала, способности, талената, наклоности. Слика о себи и самопоуздање у великој мери утичу на то за који ће се факултет нека особа определити.
Опредељивање за студије теологије, с обзиром на њихов карактер и усмереност превасходно према пастирском, вероучитељском и мисионарском служењу, представља посебно деликатан моменат у животу младог човека. Наиме, постоји више темељних разлика између изучавања теологије и студирања других научних дисциплина. Неке од њих условљене су специфичношћу методологије богословља и карактера богословског познања у односу на логичко-епистемолошку природу знања у другим областима науке. Како примећује прот. Михаил Кардамакис, православна теологија поистовећује се са Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битијну пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил живљења – љубав према молитви и богослужењу, оданост Цркви и поверење у њене служитеље, саосећајност према ближњима и делатна љубав према њима, спремност на подвиг и жртву, тежња ка властитом духовном усавршавању и моралном преиспитивању. Тај стил живљења не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (епископ Атанасије Јевтић).
Друга темељна разлика тиче се услова за бављење одређеном професијом. У случају свештеничког и вероучитељског позива није довољно искључиво поседовање богословског образовања, него пре свега постојање призвања. Архимандрит Кипријан Керн навео је неколико момената који непогрешиво указују на одсуство тога призвања: доминацију политичких и идеолошких мотива, опредељивање за теологију искључиво из материјалних разлога (погрешна представа о доброј ситуираности свештенства), засићеност животом и разочарење, занесењаштво. Дар за богословствовање, а потом и за пастирско и катихетско служење, имају, према истом аутору, заљубљеници у велике и свете службе Божије, они који желе да изграђују тело Цркве и Царство Божије, а не царства овога света, који су спремни на жртвено служење ближњем, састрадавање и саосећање са људима, али и на прогоњеност од овога света и одбацивање сваког конформизма.
На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, јединој акредитованој високошколској установи овог профила у Републици Србији, ове године спроведено је истраживање о мотивацији студената за избор студија теологије, о њиховом задовољству учињеним избором, као и о плановима студената за будућност. Анкетирањем је обухваћено 160 студената основних студија – 125 младића и 35 девојака.
Када су садашњи студенти донели одлуку да се посвете теологији? Највећи број испитаника (њих 118, односно 74%) определио се за студије богословља одмах после средње школе, 29 (18%) у узрасту од 21 до 26 година, а 13 (8%) после своје 27. године (код жена је позније опредељивање за студије теологије изразитије него код мушкараца – 17% према 5%). Подсећамо, овде је реч о основним студијама. Нови, болоњски концепт образовања омогућава стицање мастер образовања из области теологије и после завршених других факултета (под условом да је реч о академским студијама).
Занимало нас је и колико је уцрквењеност од детињства утицала на опредељење за студирање богословља. 68% наших испитаника посећивало је цркву још у детињству најмање једном месечно, 27% о празницима, а само 5% није имало искуство саборне молитве стечено у раном узрасту.
Kaда је реч о претходном школском успеху, највећи број испитаника у средњој школи имао је просечну оцену од 3.50-4.49 i 4.50-4.99.
Овај податак нас не изненађује, с обзиром на интелектуалну захтевност теолошких студија, које подразумевају изучавање широког спектра богословских дисциплина (библистика, систематска теологија, практична теологија, црквеноисторијске науке), али и других друштвено-хуманистичких наука – психологије, педагогије, комуникологије, философије, социологије, музикологије, историје, историје уметности.
Kолико су наши испитаници пре уписа на Богословски факултет разматрали неке друге могућности? Анкета показује да је број оних који су размишљали искључиво о теолошким студијама (76%) далеко већи од оних који су имали и друге жеље.
Информације о факултету и студијама испитаници су добијали од пријатеља и познаника који већ студирају или су завршили студије теологије, свештеника, и у нешто мањем постотку од очекиваног, од вероучитеља (11%). Преко сајтова, телевизијских и радио програма, новина и брошура информисало се такође далеко мање испитаника него што би се то очекивало (5%). Највећи утицај на испитанике да упишу факултет имали су Црква (свештеници и верници) – 22%, затим пријатељи - 16% и родбина – 15%.
На питање о одлучујућем мотиву за студирање теологије 81% испитаника определило се за одговор „Жеља да продубим духовно искуство“ а 73% наводи и жељу да служи Цркви. У вези са будућом професијом, 42% наводи да жели да ступи у свештеничку службу, 22% повезује свој ангажман са наставом веронауке, 20% себе види у неким другим делатностима (култура, медији, психосоцијална подршка), а остали још немају јасну представу о свом будућем путу. После основних студија више од половине испитаника жели да заврши и мастер студије теологије, а још око трећина заинтересована је за мастер студије психологије, социологије, педагогије, политичких и организационих наука, филологије.
Најзад, постављено је и питање о задовољству уписом на богословске студије. Својим избором задовољно је 90% студената, а остали су или несигурни у процени или сматрају да су погрешили.
Задовољство студената одабиром факултета
Теологија, како видимо, представља не само занимљив изазов, него и добар избор. Заиста, мало је подручја која нуде толико испуњење као што је то случај са теолошким студијама, јер оне пружају и интелектуалну ширину, и одговоре на питања о смислу живота и постојања човека и света, и задовољство услед емоционално-доживљајних аспеката изучавања богословске материје кроз живљење у заједници Цркве.
Др Ксенија Кончаревић,продекан за наставу
