Како су Срби из Белог Поља евакуисани пред разулареном масом од 5.000 Албанаца
Извештај о збивањима у повратничком селу Белом Пољу,
код Пећи у среду 17.03.04. године.
Аранђел Арсенијевић, повратник из села Белог Поља код Пећи, обавестио је данас Епархију рашко-призренску у Грачаници о немилим догађајима од 17. марта ове године. Село Бело Поље је у раним поподневним сатима тога дана било једна од првих мета Албанских екстремиста током тродневног дивљања у покрајини.
Неколико чланова УНМИК полиције из Пећи, предосетивши да би могло да дође до инцидената, дошло је до Срба у селу и препоручило им да се сви групишу на једном месту да би могли да буду лакше заштићени у случају потребе. Италијански војници, због непознавања енглеског језика, нису могли најбоље да схвате шта се дешава. Пред улазом у село није било ни контролног пункта КФОР-а већ је безбедност осигуравана повременим патролама.
"Одједном се појавило око 5.000 људи, који су у правом стампеду јурили према нама", објашњава Аранђел, "тако да смо сви били затечени. У рукама су носили секире, ножеве и каменице. Један од Албанаца је насрнуо на мене и ножем ме убоо у руку.
Потом је хтео да насрне на другог српског повратника. Припадник УНМИК полиције је оштро викао на њега и Албанац је изненада променио мету, упутивши се на жену полицајца - Американку. Видевши шта овај екстремиста спрема да учини, полицајка је отворила ватру и убила га на лицу места", објашњава Аранђел како је све у почетку текло. Овај пуцањ је збунио Албанце, што је Србима омогућило да се склоне у парохијски дом, у коме је и иначе већина њих боравила.
Тада су Албанци почели да засипају дом каменицама. "Да нисмо имали столице, које смо ставили пред главу као заштиту, све би нас побили кишом каменица којом су нас засули", објашњава даље Аранђел наставак мучних збивања, "и наша је велика срећа што у тим моментима нису убацили ни једну бомбу, јер бисмо сви од ње погинули."
Док се све ово збивало Италијани су успели некако да се организују и да приближе свој камион парохијском дому и почну да организују пребацивања Срба у камион КФОР-а. "Кренули смо сви према камиону, а маса је јурнула на нас, тако да је једна половина устукнула и вратила се назад у парохијски дом", наставља Аранђел своје казивање, "То нас је и спасло, јер тридесет људи не би могло тако брзо да уђе у камион." Потом су Италијани из другог покушаја успели и преосталу петнаесторцу Срба да сместе у свој камион и удаље се на безбедно у оближњу италијанску базу.
Након овога Албанци су спалили свих 25 кућа које су повратници тешком муком успели да обнове од свог повратка у село 14. јула 2003. године. Шенлучење над сеоским згариштима трајало је сву ноћ. Поново је запаљена и црква Ваведења Пресвете Богородице, која је пострадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење. Полупани су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу. Поред Аранђела озбиљне ране су задобили и Милутин Батојевић и Мијо Петровић, али су сви ван животне опасности.
Срби повратници из Белог Поља тренутно су смештени у италијанској војној бази код Пећи, иако је у званичном УНМИК-овом извештају објављена вест да су наводно евакуисани за Црну Гору. Срби су вољни да остану на својим огњиштима али је ситуација у Пећи и околини веома запаљива и њихова безбедност без пуне војне заштите КФОР-а не би била могућа.
