Лутерова Библија: Историја непријатељског преузимања
Ниједна књига није чешће и више превођена но што је то Библија; она, у међувремену, постоји у преводима на 2817 језика. Аутор Карл-Хајнц Гетерт, умировљени професор књижевности на универзитету у Келну, приповеда нам у драмaтуршки напето написаној књизи ”Лутерова Библија. Историја непријатељског преузимања” (Karl-Heinz Göttert: Luthers Bibel. Geschichte einer feindlichen Übernahme. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 2017) управо о историји тих превода.
Од питања ”јеврејских” и ”јелинских” оригинала, преко Септуагинте и Вулгате и о томе како су преводи Библије утицали на развој језика и давали печат целокупној култури и са каквим су стратегијама преводиоци покушавали да шире богословље, односно хришћанску доминацију – све до Лутеровог епохалног превода, којим је процес пријема Светог Писма досегао свој врхунац. Као напоредни ефект показује се у којој је мери превођење Библије утицало на наше представе о критици у просветитељству, аутентичности и фалсификовању, рационалности, као и свему што је у вези са језиком одлучујуће утицало.
У септембру 1522. г. је објављен превод Новог Завета Мартина Лутера – тзв. ”Септембарски Завет” (Septembertestament). Убрзо су сви примерци били распродати, иако је тираж већ тада износио између 3000 и 5000 примерака. О Божићу те исте године се појавило ново издање – такозвано ”Децембарски Завет” (”Dezembertestament”). Средином 1523.г. је објављено Петокњижје, након чега су следиле даље књиге Светог Писма Старог Завета. Коначно је 1534.г. објављена целокупна Библија или,какао то у оригиналу стоји, „Biblia: Das ist: Die gantze Heilige Schrifft“.
Рачуна се да је до Лутерове смрти 1546. г. објављено око један милион примерака за ондашњих 12 до 15 милиона житеља Немачке. Ово су занимљиве бројке има ли се у виду да је, као што то вели Рајнхард Витман у својој ”Историји немачких књижара”, у то време било максимално 300 000 људи који су уопште знали да читају. Лутеров превод је за религију, књижевност, језик, књижарство у Немачкој од непроцењивог значаја.
У легенде иде тврђење које се везује са именом Лутера - да је наводно Црква лаицима забрањивала читање Библије. У основи су постојале забране превођења Библије. Тако је Синод у Тарагони 1234. изрекао такву забрану за романске језике. Али ово није била генерална линија и став Цркве. Папа Јован VIII је око 880.г. препоручивао читање Библије на народном језику, јер из три основна језика – јеврејског, јелинског и латинског – потичу и сви други. Латерански концил 1215.г. је читање Библије учинио обавезом.
Први потпуни превод потиче још из 14. века, иако о томе немамо довољно поузданих података. Немачка се, вели аутор, у тој ревности посебно истицала. Постоје 14 издања на ”високом немачком”, 4 издања на ”ниском немачком”, што је без паралеле у Европи. Аутор цитира познато сатирично дело Себастијана Бранта ”Брод лудака” у коме се вели да су ”...све земље преплављене Светим Писмима”. Лутерово тврђење да су за време папистичке владавине ”Света Писма” стајала испод молитвених клупа, а да их је он (Лутер) изнео на светло дана, треба сматрати саморекламом. Истинито је, вели аутор, да их је он веома популаризовао, како својим језиком, тако и прикладним ценама. Лутер је писао на ”новом високом немачком” („Neuhochdeutsch“), на до тада невиђено гипкој синтакси и оригиналним неологизмима (спојевима речи). Гетерт се интересује превасходно за језичка и књижевна питања теолошких исказа. Он уочава Лутеров покушај да својим преводом пробије своје тумачење Библије. Познато је место ”sola fide”: ”само вером” којом је човек пред Богом оправдан. Основа овог начела је у Посланици Римљанима (3,28) ...”да ће се човек оправдати вером без дела закона”. Sola -”само” је Лутеров додатак, који се не налази у оригиналу.
Гетерт показује и на другим местима таква Лутерова додавања као поступак прожимања превода својом новом теологијом. Лутер и не крије да је то ”Мој Тестамент и моје тумачење и тако има да остане”. Међутим, аутору Гетерту је још нешто готово важније, што он назива ”непријатељским присвајањем”. То се односни на превод Старога Завета јеврејске Библије коју Лутер христолошки преводи, односно коју он види као предназначење, односно праслику Новога Завета. Гетерт овде види извесан победнички дух на делу. Преводи се онако како се за исправно сматра, односно онако како је то за живот потребно.
Писање без хијерархије није могућ, вели Ханс-Георг Гадамер, философ ерминевтике. Он пише о примату текста и аутора над читаоцем. А тиме да се Нови Завет односи према Старом Завету, то је верујућим хришћанима говото немогуће да Јеврејску Библију у специфично јеврејском значењу читају и појме. Нема никакаве сумње да је у овоме и Лутеров антијудаизам био саодлучујући чинилац. И мимо тога је Лутеров превод Библије био епохални подухват кој је зрачио и изван немачког говорног подручја. Вилијам Тиндал (William Tyndale) је студирао у Витенбергу и његов превод је био четири петине познате King James Bible, која је и на америчке хришћане утицала, као и на целокупну енглеску мисију. Лутеров превод Библије је један од стубова светског успеха Реформације.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић, Минхен
