Каталог рукописних књига Библиотеке Славонске Епархије

''Konačno treba vidjeti kakvih ima stvarnih garancija da će se ta građa u buduće primejereno zaštititi
i očuvati u Republici Hrvatskoj'' ^[1]

Крајем прошле, 2014., године с благословом Преосвећеног Епископа славонског господина Јована Ћулибрка, професор др Зоран Ранковић, доцент др Србољуб Убипариповић, асистент Никола Јоцић и потписник ових редова, наставници Православног богословског факултета Универзитета у Београду, започели су истраживање ратом разорене библиотеке Славонске епархије[2] са седиштем у Пакрацу у оквиру пројекта ,,Старе српске штампане и рукописне књиге на територији Епархије славонске: истраживање уништеног и сачуваног књишког блага.'' Рад на преосталој грађи обављен је током пролећа 2015. године у Пакрацу и Загребу. Прва фаза овог пројекта, чији је резултат књига коју држите у рукама, обухватила је сачуване рукописне књиге ове библиотеке.

На самом почетку треба рећи да страдање Библиотеке Славонске епархије у Пакрацу није прошло неопажено од ока светске научне и културне јавности[3] иако, на жалост, није добило онолику пажњу колику заслужује. Оно је, с пуним правом, названо либрицидом [4] и представља тек део ширег процеса уништавања српске књиге у Хрватској.[5]

О каквој библиотеци ми овде говоримо? Славна Књижница Епархије пакрачке чији је оснивач био Епископ Кирило Живковић умало није нестала у великом пожару 1812 године.[6] Прави процват доживела је у време Епископа Мирона Николића (1890–1944).[7] Његов библиотекар – књижничар како се тада називао, Митрофан Рајић 1916. године пишући кратки приказ историјата и тадашњег стања Књижнице Епархије пакрачке обавештава нас да она садржи 954 дела у 1661 свесци међу којима је и: ''… велика збирка српско-словенских богослужбених књига тзв Србуља, рукописних и штампаних књига покупљених из овоподручних цркава.''[8]

Епархијска књижница је на самом почетку Другог светског рата опљачкана а књиге које нису уништене или покрадене пренесене су у Загреб.[9] Страдање ове библиотеке није био усамљен случај у том времену. Само је на територији тадашње Пакрачке епархије, што опљачкано а што попаљено, 66 библиотека почевши од епархијске, преко манастирских па све до мањих, црквеноопштинских.[10]

Неке рукописне књиге Пакрачке епархије враћене су, заједно са једним делом српског културног блага, Српској Православној Цркви 1983. године.[11]

29. септембра 1990. године уместо Епископске књижнице у Пакрацу формирана је Библиотека Епархије славонске. [12] Она је потом страдала у ратним разарањима и пљачки нарочито у зиму 1991-1992. године. Желећи да установимо каква је крајња судбина ове библиотеке, односно, шта је од ње преостало а шта је нестало, започели смо овај пројекат.

Наше истраживање је било започето на основу претходног Каталога Пакрачке библиотеке[13] из кога смо сазнали да је она пре разарња имала 38 рукописа. Сада је било потребно установити колико је ових књига преостало. Због тога смо своју пажњу усмерили на релативно опширну студију: Biblioteka Eparhije slavonske u Pakracu, до које смо дошли у Архиву Митрополије загребачко-љубљанске.[14] У њој су дати попис и анализа стања Пакрачке епархијске библиотеке, и то њеног рукописног и старог штампаног дела, којим је испраћено враћање преосталих књига надлежним институцијама Српске Православне Цркве у Хрватској. Састоји се из два дела. Анализе, стр. 1 – 50 и Прилога, стр. 51 – 75. У овом спису стоји да су само два рукописа донесена из Пакраца у Загреб и да се осталима изгубио траг. Слична ситуација била је и са старом штампаном књигом. Највећи део ове драгоцене библиотеке нестао је у ратним данима раних деведесетих година у Пакрацу. Наше истраживање је показало да од 111 старих српских књига штампаних у временском распону од краја 15. до средине 17. века сачувано је 62 књиге док је 49 примерака нестало. Од српских штамапаних књига 18. века којих је у Библиотеци било 64, сада нема 24 док су њих 40 сачуване.

Анонимни аутор(и) Bibliotekе Eparhije slavonske u Pakracu осетио је потребу да протумачи и апологира њено вишеструко сељење, уништавање и смањивање. Не можемо се отети утиску да је први разлог због кога је писан овакав текст био у томе да се оне снаге које су разарале Славонску епархију генерално а Пакрачку библиотеку посебно ослободе одговорности за либрицидно и пљачкашко понашање. Читајући ову анализу није тешко закључити да је њу писао експерт. На жалост, та научна обученост га није спречила да испише тако интониране странице које у читаоцу могу да изазову утисак да их није писао човек научне озбиљности и обејктивности него какав ентузијастички библиофил из Буенос Аиреса решен да из своје старачко-емигрантске доколице прозбори, па и напише, коју реч о трагичним збивањима у Пакрацу почетком деведесетих година прошлог века.

Шта изазива толику нелеагодност у читању овог текста? Начин на који је у њему доследно и неуморно идеолошки инструментализована наука.

Далеко би нас одвело да детаљно коментаришемо ставку по ставку овог ревизионистичког документа. Осврнућемо се само на најупечатљивије покушаје прекрајања и ''новог тумачења'' трагичне историје систематског уништавања српског културног и духовног блага у Хрватској.

Писати о страдањима Пакрачке библиотеке деведесетих година није могуће а да се у обзир не узму и њена ранија страдања и селидбе. То је јасно и аутору овог документа па и сам осећа потребу да нешто о томе прозбори. Он у духу општепознате праксе смањивања бројева, коју негују његови земљаци када пишу о Другом светском рату у Хрватској, овако описује разарања Пакрачке библиотеке до којих је средином прошлог века, дошло: ’’Дио пак књижне грађе је 1941. године и д. услијед ратних околности могао и нестати а био је тада и нешто оштећен. Међутим велика оштећења књиге су претрпеле много прије у прохујалим стољећима ради неподесног чувања, руковања, те изложености влази, инсектима, глодавцима и сл.’’^[15]

Апстрахујмо сада циничну (зло)употребу појмова могао и нешто и задржимо се на другом, истим духом надахнутом, закључку. Да ли аутор овог списа хоће да нас увери у то да је заштитом српског културног и духовног блага у Хрватској требала да се бави Хрватска удруга за дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију уместо неких других, нама се чини, важнијих и примеренијих институција? Или жели да нас убеди да српским црквеним и грађанским библиотекама несагледиву штету нису нанеле усташке сатније које су их 1941. године немилосрдно пљачкале и уништавале него хорде пацова које су их столећима грицкале?

Аутор се не задржава само на пацовим и инсектима. Он на крајње ''оригиналан'' начин тумачи и разарање епископског двора славонских архијереја. Подсећа нас да је Пакрачки епископски двор: '' … иначе већ стотињак година статички нестабилан и склон рушењу ради клизања тла''^[16] из чега вероватно треба закључити да је његовим становницима учињена услуга што је исти разорен јер би им се, у противном, током какве славонске олује могао срушити на главу.

Као што смо већ рекли из Пакраца је у Загреб, како се да закључити на основу овог текста доспело свега два рукописа: ''Значајно је да осим … два накнадно пронађена и описана рукописа ( цит. каталог бр. 10 и 18.) остали … описани рукописи ... нису до сада нађени у још доступној пакрачкој књижничној грађи у Загребу. По свему се може предмнијевати да је то још од 1990 год. даље могло (Подвукао, В.В.) остати у Србији.''^[17]

У овом одељку изнесена је друга основна теза односно суштински разлог постојања саме студије која ће касније много пута бити поновљена: нестале књиге, како рукописи тако и старе штампане књиге, налазе се у Србији. Њих су односили Срби, разним поводима и у разним приликама, а хрватска војска која је палила, уништава и пљачкала Пакрачку библиотеку са тим нема никакве везе. Књиге су, на једном месту каже, склоњене пре сукоба^[18] и налазе се где друго него у – Београду,^[19] где је: ''…барем дио те грађе задржан … ради рестаурисања.''^[20]

Овој хипотези можемо упутити различите приговоре и контрапитања. Да видимо нека од њих. Због чега су те две књиге остављене на милост и немилост библиобарбарских руку како их на другом месту аутор студије назива? Зашто и оне нису пребачене у Србију? Да ли су оне мање вредне, једноставно заборављене или ту постоји још неки, скривен разлог до којег је, ако се не послужимо бомбастичном аргументацијом теорија завере, немогуће доћи? И, умало да заборавимо, због чега истом приликом није склоњена и драгоцена збирка старих штампаних књига која је на много страшнији начин девастирана од самих рукописа?

Нека оштећења на овим књигама су ''класичног'' типа – листови су цепани, корице откидане, стране гужване. Друга су симболичког, самим тим алармантнијег типа. Тако је, на пример, Четворојеванђеље штампано у Београду 1552. године, оштрим предметом, бајонетом или ножем, просечено и оштећено. Као што видимо, књиге су те године у Пакрацу не само спаљиване, раскидане, бацане у воду, крадене него и клане!

У књиге су такође пуцали. Аутор студије којом се бавимо и за то има специфично решење. Он предлаже криминалистичка испитивања која би показала да ли су књиге биле: ''на (не)намерном нишану или чак служиле као грудобран.''^[21] Дакле, ако смо добро схватили, једна страна је (зло)намерно књиге постављала као грудобране док је друга (не)намерно пуцала у њих? Оставивши по страни опште познату чињеницу да средњевековни рукописи ефикасно заустављају метке из калашњикова усмеримо своју пажњу на мануелно уништавање књига. Оне су, рецимо то јасно, брутално цепане. Не могавши да овде оптужи неке друге злонамерне штеточине животињског порекла, наш аутор се окреће још једној провереној стратегији вештачког проширивања етничког и верског идентитета жртава која треба, барем се њему тако чини, да умањи злочин починилаца или да сакрије њихову примарну и основну мотивацију: ''Примитивна библиобарбарска рука при томе је без ''дискриминације'' правила такву штету и на црквеним католичким и православним, као и на посве световним књигама''^[22]

Амбиције писца овог текста не завршавају се само на томе да оптужи једне за оно што нису урадили. Не, он иде корак даље и одбија да призна заслуге другима које они заиста јесу учинили.[23] Он пише а не трепће: ''Кад се у Загребу дознало да је књижнична грађа у Библиотеци Еп. Пакрачке угрожена и да постоји опасност њезина већег оштећења или развлачења, почетком 1992. године, тај се фонд … из просторија Епархије извукло из Пакраца и превезло у Загреб'' ^[24]

Таман смо се, пробијајући се на једвите јаде кроз идеолошке шикаре и шипражја овог апологетског дела, понадали да је избављење близу и да више нећемо морати да читамо овакава домишљања и подметачине, кад се, пред сами крај, потврдише познате Овидијеве речи: finis coronat opus!

Резимирајући претходно речено о судбини Пакрачке епископске библиотеке аутор завршава, барем се њему тако чини, својеврсним аналитичким coup de grâce који треба да запечати судбину његових замишљених противника: '' Унатраг шездесетак година тај је фонд више пута пресељаван, спашаван од уништавања, али и отуђиван (и то од стране од које би се ово најмање могло и смело очекивати!) ^[25] Дакле, он се сада устремио да пронађе кривца за све ово и као да наслућујемо на кога мисли. Међутим, било би добро, а и послужило би стварном сагледавању ове проблематике, да пре него што обзнани име оптуженог покуша да нам одговори на следећа питања: Због чега се фонд Пакрачке библиотеке у поменутом временском интервалу селио, од кога је спашаван односно ко је хтео да га уништи и од које би се стране највише могло и смело очекивати да га отуђи?

И да не заборавимо још и ово. Покушавајући да дефинише питање власништва рукописне збирке Славонске епархије аутор овог текста бележи да она припада у првом реду ''Православној цркви у Хрватској''! ^[26] При томе нас, претпостављамо нехотице, оставља у недоумици на коју ''Православну цркву у Хрватској'' мисли: ону основану 3. априла 1942. или ону од 12. марта 2010. године? Горку шалу на страну. Званични назив институције којој поменути рукописи припадају гласи Српска Православна Црква како, уосталом стоји, на свим одговарајућим местима њеног јавног, администартивног и правног идентитета. Елементарна обавештеност, политичка коректност и иста таква пристојност подразумевају да се она управо тако назива.

Вратимо се из сфере политичких спекулација и неутемељених опужби у реалност и погледајмо шта се са рукописном збирком Славонске епархије у ствари десило и у каквом је она сада стању.

Након вишемесечних истраживања показало се, хвала Богу, да је ситуација много боља него што се на почетку мислило. Наш истраживачки тим успео је да у Хрватској пронађе 29 рукописа за које се веровало да су нестали у вихору ратних сукоба. На жалост, још увек не знамо где је седам рукописа ове збирке. О њима ће бити више речи у самом Каталогу. Сада само желимо да напоменемо да у ову групу спадају пет богослужбених (Зборник молитава и канона (XVIII век), Псалтир с последовањем из Ораховице ( друга половина XVII века), Типик или устав црквени из Ораховице (1590. година), Требник из Ораховице ( прва половина XVII века) и  Триод посни из Ораховице (1584. година)) и две богословске ( Богословски зборник из Ораховице, (1760. година) са преписима познатих дела Дионсија Новаковића - Епитом и Пропедија и Црквено-полемички зборник игумана Кирила Живковића (1780. година) књиге.

Иако се овај Каталог појавио да би, на првом месту, показао какво је актуелно стање рукописне збирке Библиотеке Епархије славонске његов значај се, надамо се, ту не завршава. Пажљиви читалац ће без велике муке увидети шта је у њему у односу на претходне каталоге, инвентаре и описе промењено. Овде ћемо навести само две ствари.

О значају Монашких правила за историју духовног живота Карловачке Митрополије није потребно много говорити. О томе је више пута писано и она су истицана као драгоцен извор за изучавање промена у развоју српског богослужења, организовања монашког живота, и општег црквеног поретка. Због тога је веома важно да се пажљиво прати њихов развој и уочи свака промена или новина на овом пољу. Збирка Пакрачке епархије поседује два оваква рукописа који су до сада називани Правила манастира Ковиља[27] односно Правила Ковиљског манастира[28] и Правило манастира Ораховице.[29][30] Овакви називи нису довољно јасни и на основу њих није могуће тачно установити каква је стварна природа ових извора. Ми смо ствар учинили јаснијом назвавши их Монашким правилима Висариона Павловића са додацима и Монашким правилима Софронија Јовановића са додацима. Отишли смо и корак даље од тога указавши на чињеницу да је у оба случаја овде реч о препису и локалној примени Монашких правила Митрополита Викентија Јовановића. То значи да немамо нове изворе него да је реч о преписима и варијантама већ постојећих.

Други пример је идентификовање богослужбених књига које су користили Архијереји. Тако се Архијерејски требник од стране појединих аутора и раније препознавао као такав[31] док су га други идентификовали као Архијерејски чиновник[32] Служабник архијерејске намене са додацима како смо га ми назвали у досадашњој литератури нигде није препознат као такав. Он је називан Служабник са Јеванђељима и додацима[33] и Служабник са Еванђељима и додацима из требника[34] што у оба случаја не открива његову богослужбену специфичност и не олакшава заинтересованим истраживачима рад у овом научном пољу.

Статистички гледано у овој библиотеци данас има 10 књига из XVI века (32,2%), 7 књига из XVII века (22,6%), 7 књига из XVIII века (22,6%) и 1 књига из XIX века. Конволута има 6 (1 из XV/XVI, 3 из XVI/XVII, 1 из  XVI/XVIII и 1 из XVIII/XIX века) што чини 19, 35% целокупне збирке.

Уколико књиге сагледамо на основу њиховог садржаја видећемо да се у библиотеци налази 24 богослужбених књига (77,4%) док осталих 7 књига (22,6%) обухватају теолошке, канонско-дисциплинарне, просветне и хагиографске садржаје.

Истраживање рукописне и старе штампане српске књиге Пакрачке епархије подржало је и помогло Министарство спољних послова - Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону учествујући у суфинансирању пројекта ,,Старе српске штампане и рукописне књиге на територији Епархије славонске: истраживање уништеног и сачуваног књишког блага.“ Велику помоћ истраживачком тиму Монс Хемуса и Института за литургику и црквену уметност ПБФ БУ пружио је и Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубнљански господин др Порфирије Перић. Ова књига, треба и то рећи, не би угледала светлост дана у овом броју примерака и оваквој опреми да нам у томе није, по ко зна који пут, несебично помогао Љубиша Чеперковић. Свима им се најискреније захваљујемо.

проф. др Владимир Вукашиновић