Клаудија Цеј: Сукoб о инвеститури

Почетком 11. века нико није могао да предвиди епохални конфликт између експонената духовне и световне власти на Западу. Инвеститура (од лат. investitura, investire = обући, оденути) јесте појам којим је метафорички означавана привилегија помесних владара да аутономно бирају бискупе. Инвеститура је, уопштено гледано, синоним за расплитање сфера утицаја световне од духовне власти. Посебно таква преплетеност између краљевства (regnum) и свештенства (sacerdotium) при чину устоличења  долазила до изражаја. Крунисање краљева је било церемонијално развијено у оквиру посебних Литургија при чему је миропомазање од стране једног бискупа светим миром чинило сакралну посебност и истицало краља као миропомазаника Господњег (christus Domini) у односу надругу властелу - војводе, марктгрофове. Бискупи су добијањем символа -пастирског штапа и прстена од краља постављани у чин. Овај церемонијал је,сходно латинском појму investitura, назван инвеституром.

Црква је била подржавана од обеју страна реформистичког покрета - од клерикалних и монаха – да се ослободи световног утицаја. Када је папа ГригоријеVII немачком краљу Хенриху IV оспорио право да номинује бискупе у своме краљевству и да им дарује прстење и штапове, као инсигније духовне моћи, дошло је до сукоба који је познат као invetstiturae contraversia. Краљ је 1076. г. покушао да свргне папу. 

Григорије је, пак, реаговао тиме што је Хенриху оспорио краљевски ауторитет и на њега бацио анатему. У том моменту је опозиција унутар властеле прозрела шансу да се ратосиља спорног владара. У покајничком путу за Каносу, који је постао фигуративни израз («Canossagang») за понижења немачког монарха од стране папе, видео је Хенрих 1077.г. последњу могућност да спасе своје краљевство. Али овај драматичан корак је био само ”ауфтакт”, односно  почетак 50-годишње контраверзе у европским земљама, све до 1122, односно такозваног ”Вормског конкордата” о сагласности између римско-немачких владара и папе у погледу питања инвеститутре. Доцније ће та пракса бити правно регулисана такозваним ”конкордатима”.

Кладија Цеј, професорка историје средњег века на унивезитету у Цириху, у овој концизној књижици - Claudia Zey: Der Investiturstreit, C.H. Beck, München 2017. - коју одликује високи дидактички квалитет, излаже свестрано и напето узроке, развој и последице сукоба око инвеститутре, питања које је чак и у Бизмарково време у полемикама коришћено као релевантан историјски аргумент.

протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић, Минхен